Sve novogodišnje čarolije..

Nisam ni trepnula, prošla je još jedna godina. Nije ona bila nipočemu posebna u odnosu na ostale. Iste su me brige mučile, možda malo manje nego prethodnih godina, ali brige su brige. Nekako sam se svaki dan trudila da upijem mirise, boje i zvuke. Da u njima uživam. Da cenim lepo i toplo. Da volim. A kako samo volim! Elem, poslednji dani decembra me teraju da se preispitujem, da uočim šta sam mogla bolje, šta moram da ponovim i šta nikako ne smem sebi da dozvolim. Na žalost, znam da ću idalje praviti iste greške. Ma koliko ja želela da sledeća godina bude prava i nepogrešiva, neće biti tako. Zato ne želim sebe da zatrpavam besmislenim novogodišnjim odlukama koje ću ispoštovati najduže sedam dana. Prosto je. Negde duboko sam srećna sa sobom i neizmerno sam zahvalna svemu što mi se dogodilo ove godine. Da nije bilo vas, ja bih sigurno bila drugačija.

Januar

2014. sam želela da počnem potpuno čista, sama na svoje dve (tada sam mislila) stabilne noge. Januar sam propuzala, u sopstvenoj krvi, ali sam morala to da prođem. Hvala dečku koji je otišao samo zato što je mene voleo više nego sebe. Hvala mu što me je pustio da budem bolja ja, negde drugde i nekom drugom- sebi koju sam tek počela da upoznajem. Hvala mojim dragim roditeljima koji su znali šta da rade, mami što ništa nije pitala, tati koji je otvorio flašu vina (iako ne pije već dvadesetpet godina) i plakao sa mnom.

Februar

Okrnjena Laura otišla je u dugo planiranu posetu prijateljici. Letela sam avionom, jer četvorodnevni odmor nakon dve godine rada u mojoj firmi nije drugačije dozvoljavao. Hvala im na tome, jer su učinili da letim nakon osam godina. Pitam se kada bi se to desilo da su okolnosti bile malo drugačije. Hvala mojoj prijateljici koja je mi je pokazala koliko malo ti treba da budeš srećan. Hvala njenom, tada tek rođenom sinu koji me je kupio na prvu loptu, koji je najdivnija beba na svetu i čiji osmeh briše sve, ama baš sve brige. Toliko malo treba.

Mart

Okrenula sam se karijeri, jer za bolje nisam znala. Mart mesec je trebao da budem mesec unapređenja. Hvala mojim bivšim šefovima koji su se zalagali za mene. Sama spoznaja da neko ceni moj trud, dovoljno je velika satisfakcija. Hvala i upravi firme koja isto nije prepoznala. Hvala im jer su mi dali snagu da se borim za sebe, da po prvi put u životu izađem na crtu onima koji su daleko moćniji od mene. Hvala im za snagu da glasno progovorim o svemu. Hvala im za glas koji po prvi put nije drhtao. Nisam imala šta da izgubim, pa nisam ni izgubila.

April

U aprilu sam se okrenula sebi. Nakon dve godine tapkanja u mestu, ponovo sam počela da radim ono što najviše volim. Vratila sam se pisanju i započela ovaj blog. U aprilu su me drugarice odvukle na koncert Dubioze kolektiv i hvala im na tome, jer se dugo nisam osećala tako dobro. U aprilu sam se preselila, i polako počela da ostavljam prošli život za sobom.

Maj

U maju sam promenila posao. Oprobala se u nečemu novom, naučila nešto novo i nije mi se dopalo. Ništa strašno. Samo još jedna stavka u CV-ju koji čeka na nešto mnogo bolje. Ovde sam upoznala žensku osobu koja mi je postala prijatelj. Zahvalna sam joj na tome.

Jun

U junu sam dala ostavku i nikada se nisam bolje osećala. Raširene ruke čekale su me negde drugde. Hvala im što su mi dali šansu, nekada je samo toliko potrebno. Napokon sam imala osećaj da sam tamo gde zaista treba da budem. U junu su mi ukrali lap top. Prokleti da su ti novci. To je poslednja stvar koja me je vezivala za prošli život. Pa hvala i lopužama. Kao da su ukrali i ogroman kamen koji me je pritiskao poslednjih meseci.

Jul

U julu sam mislila da sam se zaljubila, a toliko sam silno to želela da sam sebe gotovo ubedila. Hvala dečku koji me je odbio, jer da to nije uradio, sada ne bih imala mušku osobu u životu koja brine za mene, bez zadnjih namera. Hvala mu na tome. Hvala i onom dečku koji me je ubeđivao da se upustimo u seksualni odnos. Hvala mu jer nikad glasnije i jasnije nisam rekla NE.

Avgust

Avgust je bio možda najlepši mesec ove godine. Hvala drugarici iz Australije koja je učinila da se osetim kao od milion dolara. Hvala joj što me je naučila da uživam, da jedem suši ako mi se jede suši, da pijem kafu na najlepšim mestima u gradu, da zauzmem mesto do bine na koncertu Nouvelle Vague-a, da odem u svoj rodni grad makar na tri dana, da obujem štikle i da me briga ako u njima odem na raspadačku žurku, da volim sebe. Neizmerno joj hvala na tome.

Septembar

Septembar je došao kao lep produžetak avgusta. Lepo vreme nije dozvoljavalo da se leto završi. I septembar je bio lep mesec, samo se u septembru ništa značajno nije dogodilo. Valjda mora i takav neki mesec u godini da postoji.

Oktobar

Za oktobar sam oduvek govorila da je mesec koji ne treba da postoji. Možete prosto da ga preskočite i odmah uđete u novembar, i za slavsku trpezu. Dobrih desetak minuta sam pokušavala sa se setim šta se dogodilo u oktobru, ali ništa. Na kraju sam morala da pozovem cimerku-sestru-najbolju prijateljicu, da proveri stavke iz teftera pod zaglavljem oktobra meseca. I ništa. Počela sam da treniram. Eto! U oktobru je moj mlađi brat diplomirao i učinio me najponosnijom sestrom. Hvala mu na tome.

Novembar

Slobodna zona otvorena je dokumentarnim filmom o Nik Kejvu (a svi znamo koliko ja volim Nik Kejva). U novembru smo cimerka i ja proslavile prvu slavu našeg zajedničkog doma. Hvala svim muškarcima koji su uveličali slavlje (žene se nisu pojavile), hvala im što su opustošili slavsku trpezu i što smo se svi probudili mamurni. I to mora čovek da iskusi- definitivno jedna od grešaka za koje se nadam da se neće ponoviti.

Decembar

Decembar je moj mesec. U decembru sam rođena, pa je nekako i prirodno da ga najviše volim. Svoj dvadesetpeti rođendan dočekala sam radno, ali u društvu najboljih prijatelja. A i kako bih ja drugačije mogla. U decembru sam skijala. U decembru sam se osećala bolje nego ikad. Divan završetak godine. Bolje ni sama ne bih planirala. A onda sam se emocionalno kurvala. Zabolelo je. Pustila sam. Samo, bole komadi stakla usečeni u šake.

Nije ova godina bila nipočemu posebna. Bila je uzbudljiva. Bila je to jedna divna vožnja rolerkosterom. Sa usponim i padovima koji teraju na povraćanje, sa hladnim znojem, sa glasnim smehom, sa strasnim dodirima i iskrenim zagrljajima, sa pravim i pogrešnim rečima, sa knjigama u čiji sam svet bežala, sa Nik Kejvom, sa suzama i bez njih kada su najviše trebale, sa beskorisnim savetima, sa Fridom Kraljicom (cveće) koja je umrla, sa teškim priznanjima, sa dobrim namerama i lošim ishodima, sa užasnim tajnama, sa grižom savesti, sa nadom, sa svim greškama. Zaista je bila posebna. A nekako sam idalje tužna...

Jednoj posebnoj osobi hvala, mada znam da ne moram da joj se zahvaljujem, hvala što je tu, što proživljava sa mnom sve što treba, što ne ćuti kad ne želim da čujem, što me trpi kad sam grozna osoba (a umem itekako da budem), što se smeje mojim glupim šalama i što se ponosi mnome ma kakvu glupost napravila.