Nisam ja prepametnica koja je prva izjavila
da za srpskog državljanina ima posla svuda, samo ne u njegovoj matičnoj državi.
Od početka ove godine, a prošlo je svega dva i po meseca, prvi put sam osetila
na svojoj koži kako je kad meni dragi ljudi počnu da pakuju kofere i isele se u
neko, po njih bolje, mesto za život. Naravno, u neku drugu državu, jer nikom
normalnom neće pasti na pamet da iz Beograda seli prnje za Požarevac, Užice ili
Smederevo. Arapske zemlje su preko noći postale naša nova Kanada. Skandinavske
zemlje su preko noći postale toplije od srpske, dnevnica austijske države preko
noći je postala traženija od domaće, a američki san... Američki san je bio i
ostao američki san. Ne kažem! Ne jede se tamo bolji hleb, niti su pomorandže
sočnije od naših, novac ni tamo ne pada sa grane, niti sreća može da se kupi.
Ne kažem! Nigde nije kao u mojoj državi! Samo, naša država nam je uskratila
mnogo toga, pa je naš usađeni balkanski inat rešio da njoj uskrati nas. Bar na
par godina.
Za razliku od većine drugara koji su se
iselili i počeli da rade za inostrane kompanije, ja sam zapucala u susednu
državu. Maltene na slepo. Otišla sam na more. Nije hrvatsko, ali je more. Ono
je svuda plavo i isto ću se osoliti i tamo i OĐE ! Ako ti padne na pamet da
odeš, a ne znaš na koliko, ne znaš gde, i ne znaš sa kim, nemoj da ti takva
budalaština opet padne na pamet.
Put putujem
Nakon trinaest sati puta, autobusom koji je
jedva u funkciji, putujući preko Novog Pazara (zaista?), sa jednim jedinim
stajalištem za to vreme, stigla sam u pola dva po ponoći u velelpni Kotor.
Izašavši iz autobusa sa dozom uzbuđenja shvatila sam da je autobuska stanica
starija od valjevske, da osvetljenje na putu može zameniti jednokratna
baterijska lampa, da je grad pust i da ovde wifi ne radi kao u Srbiji. Niko se
nije pojavio da me sačeka. Gledala sam u telefon, zvala, ali niko se nije
javio. Ispušila sam dve cigarete, uhvatila taksi i zamolila ga da me odbaci do
lokala gde bih u budućnosti trebala da radim, ako preživim prvu noć. Bilo je
lako, možda i suviše. Tamo sam našla čoveka koji je trebao da me dočeka, u
pijanom stanju. To se završilo tako što su me smestili u dnevnu sobu, i šta sam
drugo pametno u dva po ponoći mogla uraditi nego spustiti se na piće i upoznati
kolektiv. Tekila koja se loče bez limuna i soli, Don Perinjon koji stoji
zaključan u vitrini pored Henesi konjaka i Moeta, brdo izokrenutih slepoočnica,
poljubaca za srdačan doček, čaša piva ispred mene koje je poručio neko drugi.
Gde sam ja ovo došla?
Stranac je stranac
Kako sam se okupala pre spavanja i zaspala
mokre kose na dvosedu 'govno' boje, sa kog se koža ljušti više nego meni sa
leđa na poslednjem letovanju, probudila sam se prilično ukočena sa bolom u
vratu idalje neshvatajući gde sam. Četiri okrugla oka dve devojke iz Srbije
treptala su predamnom u tišini. Prišla sam, pružila ruku i upoznala se. Gledale
su me kao da sam došla nešto da im ukradem. Khm? Ko li je njima stao na žulj?
Na dvosedu sam ostala da spavam sedam noći, sa koferom stvari širom otvorenim
nasred sobe koja se ne zaključava, a onda sam prešla u sobu.
Rad (ćutanje) je stvorio čoveka
Desetak dana od kada sam došla i počela da
radim, a u prvih par dana je i kolektivu i meni bilo veoma jasno da sam stvarno
došla da radim, a ne da potvrdim mit o zemlji Dembeliji, radila sam noćnu
smenu. I to je u redu. Puste te da se naspavaš i onda hop. Ako sam nešto morala
da naučim, to je da ja nikako ne mogu biti u pravu (iako sigurno jesam), da
moja reč ne može biti poslednja (svakako) i da će gosti ostati koliko hoće i
otići kad hoće. Dakle, stani tu, toči to pivo, smeškaj se i imaćeš zagarantovan
bakšiš. Pa ti vidi zašto si ovde?
Niko nije rekao da je lako. Naporno je samo
spakovati kofer i odvući ga na stanicu. Prija ti pažnja prijatelja i roditelja
koji te zovu tokom puta. A onda dođeš negde gde si sasvim sam. Tu neće razumeti
tvoje šale. Tu te neće primiti u krdo odmah. Tu se nećeš osećati prijatno ma
šta radio. Bar neko vreme. Dok ne upoznaš, ne prihvatiš sredinu i opustiš se. Kažu
da voliš ono na šta pomisliš dvadeset puta dnevno. Meni je ovo putovanje (na
kraj noći) pomoglo da shvim koliko volim svoju porodicu, Beograd i svoje
prijatelje. A tek smo počeli.
Ja se ne vraćam. Ne još uvek. Svako jutro me
sunce probudi, a prvo što vidim je tirkizno plavo more. Kad pijem kafu, pijem
je onako kako volim, u tišini. Kad izađem da šetam, volim što šetam sama. Kad
mislim, mislim i ponosna sam na sebe, jer sam tu, jer napokon pišem više nego
ikad, jer razgovaram sa sobom iskrenije nego inače. Prijatelji idalje zovu.
Roditelji se raduju mom glasu više nego ranije, brat mi pruža veću podršku nego
ikad u životu. E takav život vredi živeti. Život koji živiš onako kako želiš. A
kofere ću lako spakovati kad dođe vreme. Sitnice nemaju težinu dok ih nosiš u
srcu. Pre neki dan sam videla prvog galeba ove godine. Ima li veće sreće od slobode?
