Bokeljske noći..

Nezaobilazna polemika kojoj se ženske osobe prepuštaju kada se nađu u četvoročlanom (nekad i manjem) kolektivu, podkrepljena ceđenim limunom, narandžama ili nekom žestinom u kasnim večernjim časovima, se uvek svede na nikada do kraja razjašnjene muško-ženske odnose. I kolikogod puta sebi ponavljale da smo različite i jedinstvene, i lepe svaka na svoj jedinstven način, sve iznova imamo iste probleme sa suprotnim polom. Ili bar slične. I nemojte misliti da smo sa svojih 22, 26 i 30 neodrasle, nezrele, pune kompleksa ili bilo šta drugo. Žene smo, ranjive smo, a svaka od nas želi isto- da nađe muškarca svog života (u nekom njegovom trenutku). Do tad, imamo puno pravo, koje su nam obezbedile neke starije gospođe koje su se borile za prava ženske populacije, da živimo kako hoćemo i radimo šta hoćemo. Ili da to ne radimo uopšte. Pa kome se kako sviđa.

Nisam neko ko čvrsto veruje u generalizaciju i tipske likove, ali mi je iskustvo više puta pokazalo da iako ništa nije crno-belo, ponešto i jesto crno-bijelo. Ukoliko se slučajno nađete na crnogorskom primorju, obratite pažnju na bokeljsku lepotu. Veličanstvena je. Divite joj se. Udvarajte joj se. Uzmite što želite od nje, ali joj nemojte dati sve odmah. Srpkinje mogu biti lepo voljene u svoj svojoj lepoti, ali ipak držite nogu na kočnici ukoliko vidite primorca koji stopira.

Preplanuli sezonski radnik

Ne, nije to onaj u beloj atlet majici, preplanulih ramena koji svojim ogromnim šakama bere sočne masline u brdu, koji će baciti karirano ćebe na proplanak, izvaditi iz pletene korpe domaće belo vino, domaći sir i tek ubrane masline, i voleti vas pod sunčanim crnogorskim nebom. Ne, ovom je preplanula leva ruka koju je držao na prozoru automobila dok je taksimetar otkucavao. On je uglavnom zadrigao, sa podbradkom od silnog cimanja glavom jer škrtari kad treba da menja amortizere na njegovom ljubimcu. Svaki dan je u istoj košulji, ispasanoj, sa prekratkom kravatom oko vrata. Nekad nosi džemper. Sad vi meni kažete po crnogorski 'PI!'. Vi se nikad ne biste zagledale u taksistu. Ne recite dvaput. Ima ih slatkih, finih, mladih. Oni za razliku od primoraca razumeju šta znači raditi sezonski posao, jer su se i sami spustili sa Cetinja ili nekog okolnog brda. Oni ne osuđuju konobarski posao koji ste izabrali za ovu sezonu. Sa njima možete da popričate. Oni su fini. Oni će vas pozvati na kafu bez zadnjih namera. A šta znate, možda vam se desi da se zaljubite.

Prezgodni fudbaler

Ni sama ne bih verovala da mi je neko rekao da ću epitet zgodni upariti sa tipom fudbalera. Da, oni su niski i imaju kratke nabijene noge, facu radnika sa njive i ne znaju da sklope prostoproširenu rečenicu. Nije baš tako! Dobro, možda je ovo poslednje delimično tačno. Crnogorci koji trče za loptom, osim što su u treningu, prate modne trendove, pa su svi obučeni poput Italijana iz toskanskih predela. Pre će biti da je to zbog sve veće popularnosti društvenih mreža poput Instagrama, nego zbog blizine sa Italijanskom granicom. Fudbaler će vam se udvarati tako što će vam dozvoliti da mu izaberete kombinaciju brojeva za tombolu. Dejt će vam se svesti na gledanje utakmice i proveravanje rezultata kladionice. Onda ćete ponovo odigrati tombolu. Ako vam se kojim slučajem desi da se zagledate u fudbalera, ne zalećite se. Kočite. Probajte da razgovarate. Jer đavo će vam biti kriv kad shvatite da ovaj samo ume da riče na postignut gol.

Fatalni pomorac

E ovaj ume da se nosi sa sobom. Njemu nije bitno kako će izgledati, šta će obući, šta će popiti u po bela dana. On je slatkiš sa bradicom od par dana, preslatkim borama oko očiju od noćnih provoda, prćastog nosa i spontanog osmeha. Na njega padate odmah! Bez prethodnog upozorenja. Prvo, zato što zna ko je i šta je. Drugo, zato što ima novca da vas kupi sa sve mirazom koji nosite iz tri generacije. Treće, zato što nema potrebu to da vam kaže. Četvrto, zato što će vam dati sve. Ama baš sve što poželite. Jedini problem sa fatalnim pomorcem je njegova nestalnost. Malo, malo pa isplovi na pučinu. Sad vi meni kažete, nije to tako loše, jer se nećete brzo zasititi i vreme ćete iskoristiti da se uželite jedno drugog. Malo morgen! Pomorac kad siđe sa broda je ker pušten sa lanca. Svaka čast toj ženi koja, bez pomoćnih sredstava tipa deteta u stomaku, uspe da zadrži pomorca. On je dečak, on bi se igrao doveka i on nikad neće odrasti. Danas ste mu zanimljivi vi, sutra možda neko drugi. Sve bi seke ljubile mornare, ali im to nije najpametnija odluka u životu. Fatalnog pomorca biste trebali zaobići u širokom luku jer bi osim vašeg ega i drugi vitalni organi mogli biti slomljeni, ali... Kako odoleti tom šamrantnom mornaru? Ja znam da nisam mogla.

Kao neprikosnoveni romantik kom je iskustvo više puta zalepilo opasnu šamarčinu, te sam morala postati buntovnik bez nekog posebnog razloga, mogu vam reći da je ljubav precenjena stvar. I donekle sam počela da verujem u to, iako se u svoja četiri zida idalje potajno nadam da on postoji. Jedino pametno što mogu da vam kažem je da živite svoj život. Nemojte čekati drugog da ga živi umesto vas. Muškarci su posebni, baš kao i žene, i njihov odnos nikad neće biti tih, miran, bez vetrova na palubi. Uživajte dok vetar duva i raspiruje emocije, ma kakve one bile. Ima li šta lepše od toplog dodira? Od zagrljaja? Od poljubca? Bokeljske su noći tople, dišite punim plućima dok ste tu gde ste.

Sve bi seke..

Nisam ja prepametnica koja je prva izjavila da za srpskog državljanina ima posla svuda, samo ne u njegovoj matičnoj državi. Od početka ove godine, a prošlo je svega dva i po meseca, prvi put sam osetila na svojoj koži kako je kad meni dragi ljudi počnu da pakuju kofere i isele se u neko, po njih bolje, mesto za život. Naravno, u neku drugu državu, jer nikom normalnom neće pasti na pamet da iz Beograda seli prnje za Požarevac, Užice ili Smederevo. Arapske zemlje su preko noći postale naša nova Kanada. Skandinavske zemlje su preko noći postale toplije od srpske, dnevnica austijske države preko noći je postala traženija od domaće, a američki san... Američki san je bio i ostao američki san. Ne kažem! Ne jede se tamo bolji hleb, niti su pomorandže sočnije od naših, novac ni tamo ne pada sa grane, niti sreća može da se kupi. Ne kažem! Nigde nije kao u mojoj državi! Samo, naša država nam je uskratila mnogo toga, pa je naš usađeni balkanski inat rešio da njoj uskrati nas. Bar na par godina.

Za razliku od većine drugara koji su se iselili i počeli da rade za inostrane kompanije, ja sam zapucala u susednu državu. Maltene na slepo. Otišla sam na more. Nije hrvatsko, ali je more. Ono je svuda plavo i isto ću se osoliti i tamo i OĐE ! Ako ti padne na pamet da odeš, a ne znaš na koliko, ne znaš gde, i ne znaš sa kim, nemoj da ti takva budalaština opet padne na pamet.

                                       

Put putujem

Nakon trinaest sati puta, autobusom koji je jedva u funkciji, putujući preko Novog Pazara (zaista?), sa jednim jedinim stajalištem za to vreme, stigla sam u pola dva po ponoći u velelpni Kotor. Izašavši iz autobusa sa dozom uzbuđenja shvatila sam da je autobuska stanica starija od valjevske, da osvetljenje na putu može zameniti jednokratna baterijska lampa, da je grad pust i da ovde wifi ne radi kao u Srbiji. Niko se nije pojavio da me sačeka. Gledala sam u telefon, zvala, ali niko se nije javio. Ispušila sam dve cigarete, uhvatila taksi i zamolila ga da me odbaci do lokala gde bih u budućnosti trebala da radim, ako preživim prvu noć. Bilo je lako, možda i suviše. Tamo sam našla čoveka koji je trebao da me dočeka, u pijanom stanju. To se završilo tako što su me smestili u dnevnu sobu, i šta sam drugo pametno u dva po ponoći mogla uraditi nego spustiti se na piće i upoznati kolektiv. Tekila koja se loče bez limuna i soli, Don Perinjon koji stoji zaključan u vitrini pored Henesi konjaka i Moeta, brdo izokrenutih slepoočnica, poljubaca za srdačan doček, čaša piva ispred mene koje je poručio neko drugi. Gde sam ja ovo došla?

Stranac je stranac

Kako sam se okupala pre spavanja i zaspala mokre kose na dvosedu 'govno' boje, sa kog se koža ljušti više nego meni sa leđa na poslednjem letovanju, probudila sam se prilično ukočena sa bolom u vratu idalje neshvatajući gde sam. Četiri okrugla oka dve devojke iz Srbije treptala su predamnom u tišini. Prišla sam, pružila ruku i upoznala se. Gledale su me kao da sam došla nešto da im ukradem. Khm? Ko li je njima stao na žulj? Na dvosedu sam ostala da spavam sedam noći, sa koferom stvari širom otvorenim nasred sobe koja se ne zaključava, a onda sam prešla u sobu.

Rad (ćutanje) je stvorio čoveka

Desetak dana od kada sam došla i počela da radim, a u prvih par dana je i kolektivu i meni bilo veoma jasno da sam stvarno došla da radim, a ne da potvrdim mit o zemlji Dembeliji, radila sam noćnu smenu. I to je u redu. Puste te da se naspavaš i onda hop. Ako sam nešto morala da naučim, to je da ja nikako ne mogu biti u pravu (iako sigurno jesam), da moja reč ne može biti poslednja (svakako) i da će gosti ostati koliko hoće i otići kad hoće. Dakle, stani tu, toči to pivo, smeškaj se i imaćeš zagarantovan bakšiš. Pa ti vidi zašto si ovde?

Niko nije rekao da je lako. Naporno je samo spakovati kofer i odvući ga na stanicu. Prija ti pažnja prijatelja i roditelja koji te zovu tokom puta. A onda dođeš negde gde si sasvim sam. Tu neće razumeti tvoje šale. Tu te neće primiti u krdo odmah. Tu se nećeš osećati prijatno ma šta radio. Bar neko vreme. Dok ne upoznaš, ne prihvatiš sredinu i opustiš se. Kažu da voliš ono na šta pomisliš dvadeset puta dnevno. Meni je ovo putovanje (na kraj noći) pomoglo da shvim koliko volim svoju porodicu, Beograd i svoje prijatelje. A tek smo počeli.

Ja se ne vraćam. Ne još uvek. Svako jutro me sunce probudi, a prvo što vidim je tirkizno plavo more. Kad pijem kafu, pijem je onako kako volim, u tišini. Kad izađem da šetam, volim što šetam sama. Kad mislim, mislim i ponosna sam na sebe, jer sam tu, jer napokon pišem više nego ikad, jer razgovaram sa sobom iskrenije nego inače. Prijatelji idalje zovu. Roditelji se raduju mom glasu više nego ranije, brat mi pruža veću podršku nego ikad u životu. E takav život vredi živeti. Život koji živiš onako kako želiš. A kofere ću lako spakovati kad dođe vreme. Sitnice nemaju težinu dok ih nosiš u srcu. Pre neki dan sam videla prvog galeba ove godine. Ima li veće sreće od slobode?

Ne kaže se Katar nego Kotor

Otvaraš oči. Nad tobom se izvija blistavo beli plafon na koji je bačena senka sedmočasovnog jutarnjeg sunca. Ti se nasmeješ. Otvoriš širom dvokrilne prozore. Udišeš vazduh polako i duboko, i kažeš, više za sebe nego za osobu koja pored tebe spava, “Dobro jutro, sunce moje, biće ovo još jedan uspešan dan”. I nije ti baš jasno zašto nekom od dvadesetšest godina pada na pamet da ode iz ovog grada..

Došla sam sa toliko kratkog odmora, da sam u susednu državu putovala avionom, ne radi ne znam kakvog luksuza (jer verujte mi da se ketering I usluga sasvim nove avionske kompanije, pripadnice nekih Emirata, ne može pohvaliti bog zna čime), nego da bih koliko toliko više vremena provela sa prijateljicom koju nisam videla dve godine, sa njenim mužem i njenim detetom. Nekoliko dana je bilo sasvim dovoljno da shvatim koliko sam umorna, neispavana i željna nečeg stvarnog, jer moja je prijateljica živela i idalje živi život koji je ispunjen , za razliku od mene koja kaskam kaskam kaskam. I onda pomislim. Da li ja TO želim? Ili nešto sasvim drugo? Šta mene tačno zadržava u tom velelepnom Beogradu? Sivilo zgrada? Pozorište koje umire? Filmska industrija koja je svedena na imućne producentske esnafe, a odakle njima novac? Porodica sa kojom delim stan, a koju ne viđam danima zbog obima mog i njihovog posla, tek da bismo normalno živeli? Prijateljstva koja se završavaju? Osobe koje te znaju bolje od sopstvenog dlana, a sele se na drugi kontinent? Dečko sa kojim pomisliš da možeš da imaš sve, a na kraju ne dobiješ ništa osim neiskrenog 'izvini' I gomilu loših misli koje te vode ka depresiji? I šta onda mene sprečava da odem iz ovog grada i posvetim se sebi, svojoj knjizi i novim iskustvima? Život sigurno ne, jer on je jedan.

Imam neverovatnu potrebu da se zahvalim svima onima koji su ostavili trag u mom dosadašnjem životu. Mnogo ih je, o mnoge sam se ogrešila i mnogi su se o mene ogrešili, ali oni čije su se duše sa mojom poklopile, makar na kratko, vrlo će jasno znati o čemu govorim. Ovaj tekst posvećen je vama, jer ništa ne bi bilo isto I neće biti isto bez vas.

IMA ONIH KOJIMA NE TREBA MOJE DOBAR DAN

Njima ne želim dobar dan. Ni dobro jutro. Želim im da im šanker zna piće i ne kritikuje ih iako je devet izjuta, iako im je deseto piće zaredom, iakom im žmirka oko. Želim im šankera koji im doliva vodu kao ulje na vatru. Želim im dane kao što su imali sa mnom ponedeljkom. Samo da je zabavno, samo da je veselo, samo da se pamte lepe i dobre stvari. Da se pamte sitna zezanja, ne teške teme. Da se lepo priča o ženama, i o tome kako su zaspali u automobilu između subote i nedelje, recimo negde oko 5 ujutru. A komšiluk da priča šta hoće.

IMA ONIH KOJIMA TREBA DA SE JAVIŠ I SA 26

Kada izađem iz kuće uglavnom spavaju, tako da se trudim da ih ne probudim. Ali kada se vratim kući, moram da ih obavestim da sam došla. Inače ne bi znali. Ako spavam negde napolju (čitaj: kod nekog) , opet treba da ih obavestim na vreme (to se uglavnom ne desi). Njima, jer smo krvno I mentalno vezani, jer će se I sa razlogom I bez njega brinuti, I jer ću uvek biti njihova ćerka I sestra, ma koliko godina imala I ma šta napravila u ovom životu.

IMA ONIH ZA KOJE SI 24H DOSTUPAN

Dostupni su jer si i ti njima dostupan. Znaju da ti se jave iz kreveta nekog muškarca, tek da ti stave do znanja da su skinuli paučinu posle 6 meseci. Oni znaju gde si, sa kim si, kad si, šta te žulja, koliko vremena da te ne diraju kad ustaneš, kakvu kafu piješ i kako izgledaš takva kakva si. Neuravnotežena u pokušajima ljubavi, uporna u onom što nemaš, izbezumljena u napadima panike. Oni su tvoje sigurne ruke, pa bile te ruke i na drugom kontinentu.  I nedostajaće mi da budem sumanuti kreten u njihovom društvu.

IMA ONIH POSLE KOJIH TI NE DOĐE VIŠE NIKAD DA PIJEŠ (drugarima iz druge smene)

..Ali uvek taj dogovor sa sobom poništiš. Jer oni tebe znaju, jer ti njih znaš. Jer su sa njima noći duge, klubovi brojni a priče za prepričavanje neprebrojive. Voliš ih jer ti jedan nikad neće uzeti novac za taksi, jer te jedan nikad neće pustiti da platiš turu pića, jer jedna te nikad neće ostaviti samu, jer jedna će ti reći da nisi dovoljno popila, jer jedna će zabosti koleno u međunožje debelog gmaza koji te smara, jer jedan će ti reći da ide kući, jer dvoje će te odneti ako bude trebalo, jer jedna će tražiti I naći torbu koju si izgubila. I posle njih ćeš baš svaki put reći sebi da nikad više nećeš okusiti kap alkohola, al’ nekako se uvek iznova dešava. Jer sa njima je najbolji provod. Jer se ispijaju samo nama znani kokteli Rke-kokre i Čupa-čups, kratka pića tipa four rouses u šotu, maliniinica, šljivciga, vilja, i svi ostali Dalijevi delikatesi. I kada otkuca jedan posle poći, uvek je tu koktel za poneti.. Podignite čaše drugari, sve su večeri posebne I uvek je pravo vreme da se slavi život I prijateljstvo.

IMA I ONIH POSLE KOJIH NE ŽELIŠ DA SE PROBUDIŠ

Ima ih. Staneš im na prag tolerancije, pa prekinu da trpe tvoje gluposti, zaboravljajući mnoge lepe stvari koje su sa tobom prošli. I to je uredu. Svako kroji svoju sreću.  Udaju se, ožene, rađaju decu I žive život daleko od tvog. A ti se za svoj život bori.

Ima I onih za koje misliš da će ti promeniti svet, zaboravljajući da si ti taj koji treba da menjaš sebe kako bi više uživao u trenutku koji ti je dat, a zove se život. Nadaš se, veruješ, trpiš što inače ne bi I sam dosegneš granicu preko koje se ne ide. To te vrati u sadašnjost. Padneš, podereš kolena, ne želiš da se probudiš, ali ti život ne dozvoljava večno da spavaš. Onda ustaneš I ne padneš u nesvest zbog krvavih kolena, uzmeš stvar u svoje pruke I počneš da donosiš ključne odluke. Hvala strancu koji mi je to dozvolio.

Elem, mnogi će ovaj moj poduhvat shvatiti kao pokušaj bega od same sebe, I ja se neću truditi da isto osporim. Ja idalje volim sve svoje emocije prema svima vama. I ne želi da odem! I želim da odem! I vi dobro znate da sam spoj nespojivog. Jedan prijatelj mi je jednom prilikom rekao “Potpuno je normalno da se tako ponašaš, ti si umetnička duša I sve što radiš vrlo je opravdano I motivisano”. Uvek iz krajnosti u krajnost. Jer takva sam ja! I avanturista I mirna luka, I društvenjak i usamljenik, i željna života i željna mira, i željna poznanstva, i željna maženja u krevetu, i željna ljubavi u nedelju, i željna subote uveče, i željna porodičnih ručkova. A povrh svega željna da pronađem sebe, I barem na kratko spustim jedra I odmorim..

Ovo ne znači da vas manje volim nego ranije,

Hvala vama koji ste mi večna podrška

 Voli vas

Sale 

Salence

Saša

Saki

Saš

Ša

Skvoveselirakun

ma kako da me zovete