.. Njegova devojka na putovanju

Ima par stvari koje treba da znate o putovanjima. Ne birajte mnogo. Ne kalkulišite mnogo. Ne birajte vreme, ugrabite ono koje imate, tu, sada. Ne birajte destinaciju. Svaka je posebna na svoj način, a vi ćete je doživeti sasvim drugačije od onih koji bi vam je mogli preporučiti. Ne birajte saputnika. Taj koji sedi pored vas dok maštate da pobegnete od životne svakodnevice (da, da, baš on) može biti vaš idealni saputnik. Samo vidite koliko se široko osmehuje svemu što biste želeli da radite tamo negde. Verujte mi, proporcionalano srazmerno je.

Za idealno putovanje ne treba vam mnogo. Sumiraću: četiri slobodna dana, 'low cost' avio kompanija (videti gde je najjeftinije otputovati), internet rezervacija smeštaja preko booking-a, jedan veći ranac (nikako ne koristiti ranac za lap top- kolikogod komforno delovao, više je kabast nego što može stvari da primi), punjač za telefon, prazna memorija za fotografije, par pari čarapa, par pari donjeg veša, dvoje pantalona, četiri majice, dva džempera, jedna košulja, jedan par starki, kozmetike sve do 100 mililitara (ostalo možete pazariti tamo negde za slične pare), dobro raspoloženje, neviđeni entuzijazam i pasoš sa mogućstvom upotrebe na evropskom kontinentu.

Dan prvi- "Amigo s' ružom"

U evropski grad mode, Milano, stigli smo oko podne. Sa Malpense nam je trebalo još sat vremena do centralne stanice. Sreća, pa nam tehnološka dostignuća idu u prilog, te uz 'navigaciju' nije bilo teško pronaći put do hotela koji smo unapred bukirali. Desno od centralne stanice, sve je meni super slatko iako su ulice malo prljavije nego što sam očekivala, ali Bože moj, nije da sam se mnogo trudila oko informisanja o tome gde ću i šta ću. Uostalom, dok je moja ruka u njegovoj ruci, i dok nalećem na prelepu sliku nalik na odraz naših figura u izlozima brze hrane- turske (mene, u trenč mantilu, njega u preuskim farmericama), pogleda uprtih u krovne terase obrasle zelenilom, ništa ne može da pokvari utisak da smo pobegli od sebe i onog što nas svaki dan okružuje. Tu smo, gde smo želeli da budemo, prljavi smo, i srećni smo!

Prvi dan , gdegod da ste (neću vam govoriti samo o Milanu), budite spontani. Nemojte biti penzioneri. Čim stignete (bez da se okupate), izletite na ulicu i krenite da istražujete. Ponesite kartu grada sa sobom, a imate je na pultu svakog hotela.

Mi smo za prvi dan rezervisali ono najvažnije: dva-tri selfija ispred Milanske katedrale (ne sramite se da koristite selfie stick, to je normalna stvar postala, ili prosto zamolite nekog Kineza da vas fotografiše dok ispred Duoma držite dva ispružena palca, u fazonu baš smo kul tu gde smo), vrtenje po genitalijama bika u Galeriji Emanulea Vitorija II (da bi nas pratila sreća), odlazak do Milanske skale (nismo ni znali da zgrada izgleda tako jednostavno, baš smo se nadali nečemu veličanstvenijem), a ostalo je sve došlo spontano. Iskreno, nismo se mnogo trudili da koristimo kartu, više smo se oslanjali na ono 'sa koje strane nam zalazi sunce', ovde mi se čini dobar sladoled, u parku Sempione pred Kapijom mira nam se čini udobno za leći, večerajmo u ovom tipično italijanskom restoranu u okrugu Navilji, kraj kanala koje je dizajnirao niko drugi do Leonardo Da Vinči (kapirate, karirani stonjaci, dobijete različite čaše za vino, dečkić koji radi kao konobar vam postavi viljušku sa desne strane i vama je sve to super simaptično dok se na njega ne izdere vlasnik lokala, pa morate da se pretvarate da ste levoruki, da ne ostane bez posla), i bili smo spremni da oderemo đonove, ja svojih starki, on ne tako popularnih patika.

I, da, makoliko se trudili da iskulirate doseljenike (Indijce) koji svoje bivstovanje u Italiji obezbeđuju prodajući cveće, nećete isto uspeti ako vam za susednim stolom večera par Italijana (oni će vam prodati njegovu priču, i vi će te u to poverovati, sa sve onim 'Ona je posebna, i zaslužuje to'). Čak i da nema sitno u džepu, vi ćete svoju ružu dobiti.

Dan drugi- "Skala, to vam je napoznatija u svijet"

Drugog dana iskoristite doručak u hotelu. Prvo, da vidite kakav je. Drugo, da znate zbog čega da ne ustajete tako rano, jer podrazumeva se da niste legli u normalno vreme. Kroasane i espreso kafu ('Dojč' niko ne poznaje u Milanu) možete lagano preskočiti.

Dok smo čekali na mogućnost posete prostorijama Milanske skale, morali smo otići na nezaobilazne pancerote. Ispred 'Luini'-ja nas je čekao red dugačak stotinak metara (i dovoljno govori o tome da su pancerote ful.). Ako se ikada nađete tu, poručite isključivo one sa mocarelom i paradajzom (kon mocarela e pomodore) ili eventualno integralne sa tikvicama. Šunka ne dolazi u obzir! Skala, jedno posebno iskustvo, a pogotovo za mene. 'To vam je najpoznatija u svijet', izjavio je on, a ja sam se zacenila od smeha. Posle, ako ste na našem tragu, poćićete do Brere, fotografisati Napoleonovu pozadinu, jer ništa nije mnogo interesantnije od toga. Ja sam se trudila da se oduprem potrebi da upišem neki master na njihovom univerzitetu, zapravo nisam našla ništa što bi i njega moglo zadržati tu.

Ne napomenuh, pre polaska je pao dogovor da kupimo deset razglednica i svaki dan zasebno ispišemo utiske o provedenom danu (zapravo zato i imam sve ovo dokumentovano i dok pišem vraća mi se onaj divan osećaj zadovoljstva u ustima).

Uveče idite u restoran, ponovo u Navilji okrug, jer je najlepši, jedite milanski rižoto i popijte po čašu aperol šprica. Za put 'kući' hvatajte tramvaj, stari, drveni i ne razmišljajte o tome koliko je sati. Prosto, volite se tamo u Milanu.

Dan treći- "Moderni u teget u Milanu"

Trećeg dana, gdegod da ste, ako ste izgulili đonove kako mi jesmo, ponašate se kao da tu živite od svog rođenja. Šetate ruku pod ruku i vozite se metroom do najudaljenih stanica. Posetite Kinesku četvrt u Milanu, mada niste ni znali da postoji, probajte da se popnete na toranj (ne radi svaki dan i mi nismo uspeli), i prosto pođite 'kući' oko 4, čisto da 'odmorite'.

Onda se obucite u skladu sa evropskim gradom mode, da ne kežem, budite malo 'moderni', usaglasite boje (teget je sjajan izbor) i krenite ka 'kanalima' na večeru. Ne propustite bolonjeze, svakako imaju jedinstvenu čar u Milanu. Za tiramisu pitajte imaju li unapred pripremljen (moj je bio sjajan, njegov, pa, može se reći sveže napravljen).

Nešto pre ponoći nemojte se truditi sa nađete sladoledžinicu koja radi. Pođite u obližnju enoteku i poručite Moscato d'Asti i uživajte svim čulima dok vas ne izbace napolje. Kupite neko vino, ako imate više prtljaga, vredi svaku paru.

Trčite na poslednji metro. Nećete ga uhvati. Dobićete nešto mnogo bolje. Još jedan zagrlja i neočekivano pitanje-priznjanje na koje ste spremni ili niste (Voliš li ti mene?). Na vama je šta ćete sa njim uraditi. A ja znam šta jesam.

Dan četvri- "Fragole, negroni, burger, i 'kući' na vino"

Krajnje je vreme da sednete negde odakle možete videti Milansku katedralu. Naš izbor je bio Caffe Sforzesco bistrot. Popijte kafu i gubite se dalje. Milano je sve samo ne pogled iz bistroa. Al' 'dojč' je odličan, da se ne lažemo.

Idite do Đardini Publiči parka, nešto severnije od istorijskog dela grada, i tamo jedite fragole koje ćete usput kupiti, ili kokos. Kokos je za mene uvek bio izbor broj jedan. Vrlo je lako kad kupite dnevnu kartu metroa, svugde možete stići. Upoznajte se sa čarima toi-toi wc-a i decom koja bezbrižno trče oko njega i nadajte se da vas neće oboriti.

Uveče, ponovo, idite na 'kanale'.  Popijte tipično italijanski koktel, 'negroni' u imrpovizovanom koktel baru na cesti. Pojedite domaće kokice uz to. Kasnije, idite na burgere, jer morate uraditi i nešto što nije tipično italijanski. Samo da bi razbili monotoniju. Onda pođite 'kući' i dokrajčite onu flašu toskanskog vina koju ste kupili prvi dan. Volite se celim bićem, jer je to najmanje što zaslužujete, oboje.

Nećete ni spavati, povratak će se činiti kao ružan san jer se vraćate u nešto što vas ne čini preterano posebnim. Na putovanju ste to bili. Ne zaboravite da vam taj život od kog pretežno bežite omogućava da tako pobegnete, da budete divni i svoji, jedno drugom, sa rukom u ruci, sa kokosom i jagodama, sa mokrom kosom u postelji jer je fen previše slab da išta osuši, sa sladoledom sa ukusom čokolade i ljutih papričica u isto vreme, ljuto i slatko, sa zagrljajima u tramvaju i izuvanjem patika u parku, sa golubovima koji vas 'pokake' (u nedostatku reči nisam ni tražila bolju) jer donose sreću, i sa tragovima ljubavi, tu u vazduhu.

I nađite način da sačuvate takve trenutke, tipa u kabini za fotografisanje u metrou, ili razglednice na kojima ćete našvrljati sve one sitne gluposti samo vama znane. To čini putovanje uzbudljivim. Ja bar znam da moje jeste bilo.

p.s.

Đubre, izvini što sam izostavila karirane čarapice, i još neke stvari.. 

Iskreno,

Skvo.

Još jedan kraj i još jedan početak. Idalje ne razumem zašto kraj doživljavamo tužno ( čak i onda kad je happily ever after), sa suznim očima i knedlom u grlu. Sve što počne mora doći do svog kraja, pre ili kasnije. Nije li lepše radovati mu se, podići za njega čaše visoko, smejati se glasno i plakati od smeha zbog svega što je vodilo, nigde drugde, do samom kraju? Je li u ljudskoj prirodi da bojama ružnih stvari koje su se dogodile oboje sve svoje dane, nedelje, pa i celu godinu? Kada je utisak o sreći počeo da jednjava? Kada smo postali tako tužni, usamljeni, crni u svojoj duhovitosti, sarkastični prema sebi, zlobni prema najdražima, malodušni prema životu? Niko ne kaže da je 2016.-a bila laka. Naprotiv! Za mene je ova godina bila prepuna bola koji se polako pretvorio u sitne, iskonske radosti. Za nju dižem čašu, do pola punu (a ne do pola praznu), zahvaljujem se svemu što se desilo (jer to me je načinilo ovakvom kakva sam sad), sa ushićenjem se radujem svemu što me očekuje, i najvažnije, uživam u ovom sada, ovde, u kariranoj pižami, crvenim čarapama sa irvasima, u mirisu kokosa u kosi, vrućoj kafi i neopisivoj sreći koja kulja u stomaku.

Godina sastanaka i rastanaka

Pravili smo velike ispraćaje, radovali se sa drugovima koji su u želji za boljim pakovali kofere i odlazili. Radovali se, i ostajali prazni kako su jedan po jedan napuštali živote koje smo zajedno živeli. Ne znam da li je teže bilo gledati ih kako odlaze ili ostavljati ih. Nije srce samo pumpa, i ono zna da zaboli. Ali ni to ne traje dugo. Vrlo brzo shvatite da one koje volite na blizinu, lako ćete voleti i na daljinu. Do juče smo moja sadašnja kuma i ja kovale plan o velikom bekstvu iz Srbije, a sada, svaki dan iščekujemo jedno malo stvorenje koje je koliko njen, toliko i moj, ako ne ceo svet, onda njegov ogroman deo. Do juče smo moj brat i ja delili spavaću sobu i prepirali se oko daljinskog upravljača, a danas ne možemo da dočekamo ponedeljak, dan za skajp, da jedno drugom ispričamo sve što nikada nismo, da kujemo plan za skaknje iz aviona i druge nikom bitne stvari. Nikom bitne, osim nama dvoma. Do juče, moji roditelji nisu imali privilegiju da mi nedostaju, ili barem to nikada nisu osetili. Danas, moj brat, tata, mama i ja smo jedan mali krug pun ljubavi u koji ne puštam svakog. Ljubomorno ih čuvam za sebe, ne zato što mi se može, nego zato što tako treba.

Godina novih poznanstava i avantura

Kada shvatite da ste sami sa sobom i da jedino od onog što u srcu nosite i zavisite, lako pružate nogu i skačete u nepoznato, nebojeći se modrica, krvi i suza, jer one su dokaz da ste živi. Plaža nikad nije lepša nego u sedam ujutru kada se vraćate sa posla. More nikad nije toplije nego kada odlučite da se kupate goli. Izlazak sunca nikad nije romantičniji nego kada ga posmatrate zaljubljeni u sebe. Pet kilometara magistralom noću nikad nije kraće nego kada ste hrabri. Poseta Amsterdamu nikad nije zabavnije nego kada ga otkrivate ruku pod ruku sa potpunim strancem. Beograd nikad nije lepši na minus 5 nego kada se prošetate Cvetnim trgom rano ujutru u potrazi za malim bistroom u kom bi nešto sitno prezalogajili. Domaće pivo nikad ne gasi žeđ kao na plaži kad upekne zvezda. Miris parfema nikad nije erotičniji nego kada ga osetite na koži onog drugog. Čiz kejk nikad nije ukusniji nego kada vam ga pripremi onaj ko vam je drag. Smeh nikad nije glasniji nego kada vas neko drugi dovede do suza i rupica u obrazima. Ručak nikad nije ukusniji nego kada ga spremate nagi. Romantični trenuci nikad nisu romantičniji nego kada oboje odbijate da priznate da ste romantični. Pogledi nikad nisu iskreniji nego kada dugo traju i vode ka krivenju usana u stidljive osmehe. Ništa nije tako dobro ako ne dozvolite da vam se to dogodi.

Godina ljubavi

Ako je nemate dovoljno za sebe, nećete je imati ni za druge. Imam tu sreću da prepoznam duše slične svojoj i dozvolim nam da hranimo jedni druge, necrpeći energiju već stvarajući novu. Mojoj novoj cimerki mogu da zahvalim za čiste zavese, dušu punu dečijih snova, neiscrpnom strpljenju koje ima prema meni i budalastim izjavama koje mi ulepšaju svaki bogovetni dan. Mojim kolegama mogu da zahvalim za veridbe koje su mene, buntovnika bez razloga, jedno sarkastično stvorenje, barabu, uspele da dovedu do suza radosnica. Ipak ima malo romantika u meni. Mojoj kumi mogu da zahvalim na neprikosnovenom prijateljstvu, iskrenim opaskama, onom 'nemoj to da radiš, rekla sam ti' i 'naravno da ti nisi ništa radila', osmehu koji bodri, rečima koje kore, duši koja razlikuje ćutanje zbog tuge i ćutanje zbog sreće, njoj koja zna sve i kad ništa ne zna, i na jednom malom stvorenju koje ćemo tek razmaziti.

Još jedan decembar. Još jedan kraj decembra. Ne znam da li je to zbog novogodišnjih ukrasa, svetlećih lampica, božićne čarolije, ili zbog toga što sam decembarsko dete, nijedan kraj mi ne pada teško, pa ni kraj ove godine. Kad se sve skupi i sumira, bila je ovo još jedna  uzbudljiva godina, ako nizbogčega drugog onda zbog života na moru, slane kože i kose prljave od morske pene. A bilo je još toliko toga. Nikada nemojte dozvoliti da se neko smeje vašim novogodišnjim odlukama (čak i onda kada ih ne sprovedete do kraja), pismima Deda Mrazu, vašoj pravičnosti, dobroti, krahu ili uspehu. Nemojte im dozvoliti ni da vam kažu da vi nešto ne možete. Ako želite da budete irvas, budite onaj crvenog nosa. Ako želite da putujete, idite na onu planetu gde je mali princ jednom zalutao. Ako želite da volite, volite toliko da vam zastane dah. Jer jedino tako ima smisla. A ja vam želim sve što samo vama ima smisla u ovom trenutku. Sebi ne želim ništa više od iskrenog osmeha ... i jedne plantaže kokosa , na nekom ostrvu u sred Pacifika (ili negde bliže)...

m