Još jedan kraj i još jedan početak. Idalje ne razumem zašto kraj doživljavamo tužno ( čak i onda kad je happily ever after), sa suznim očima i knedlom u grlu. Sve što počne mora doći do svog kraja, pre ili kasnije. Nije li lepše radovati mu se, podići za njega čaše visoko, smejati se glasno i plakati od smeha zbog svega što je vodilo, nigde drugde, do samom kraju? Je li u ljudskoj prirodi da bojama ružnih stvari koje su se dogodile oboje sve svoje dane, nedelje, pa i celu godinu? Kada je utisak o sreći počeo da jednjava? Kada smo postali tako tužni, usamljeni, crni u svojoj duhovitosti, sarkastični prema sebi, zlobni prema najdražima, malodušni prema životu? Niko ne kaže da je 2016.-a bila laka. Naprotiv! Za mene je ova godina bila prepuna bola koji se polako pretvorio u sitne, iskonske radosti. Za nju dižem čašu, do pola punu (a ne do pola praznu), zahvaljujem se svemu što se desilo (jer to me je načinilo ovakvom kakva sam sad), sa ushićenjem se radujem svemu što me očekuje, i najvažnije, uživam u ovom sada, ovde, u kariranoj pižami, crvenim čarapama sa irvasima, u mirisu kokosa u kosi, vrućoj kafi i neopisivoj sreći koja kulja u stomaku.

Godina sastanaka i rastanaka

Pravili smo velike ispraćaje, radovali se sa drugovima koji su u želji za boljim pakovali kofere i odlazili. Radovali se, i ostajali prazni kako su jedan po jedan napuštali živote koje smo zajedno živeli. Ne znam da li je teže bilo gledati ih kako odlaze ili ostavljati ih. Nije srce samo pumpa, i ono zna da zaboli. Ali ni to ne traje dugo. Vrlo brzo shvatite da one koje volite na blizinu, lako ćete voleti i na daljinu. Do juče smo moja sadašnja kuma i ja kovale plan o velikom bekstvu iz Srbije, a sada, svaki dan iščekujemo jedno malo stvorenje koje je koliko njen, toliko i moj, ako ne ceo svet, onda njegov ogroman deo. Do juče smo moj brat i ja delili spavaću sobu i prepirali se oko daljinskog upravljača, a danas ne možemo da dočekamo ponedeljak, dan za skajp, da jedno drugom ispričamo sve što nikada nismo, da kujemo plan za skaknje iz aviona i druge nikom bitne stvari. Nikom bitne, osim nama dvoma. Do juče, moji roditelji nisu imali privilegiju da mi nedostaju, ili barem to nikada nisu osetili. Danas, moj brat, tata, mama i ja smo jedan mali krug pun ljubavi u koji ne puštam svakog. Ljubomorno ih čuvam za sebe, ne zato što mi se može, nego zato što tako treba.

Godina novih poznanstava i avantura

Kada shvatite da ste sami sa sobom i da jedino od onog što u srcu nosite i zavisite, lako pružate nogu i skačete u nepoznato, nebojeći se modrica, krvi i suza, jer one su dokaz da ste živi. Plaža nikad nije lepša nego u sedam ujutru kada se vraćate sa posla. More nikad nije toplije nego kada odlučite da se kupate goli. Izlazak sunca nikad nije romantičniji nego kada ga posmatrate zaljubljeni u sebe. Pet kilometara magistralom noću nikad nije kraće nego kada ste hrabri. Poseta Amsterdamu nikad nije zabavnije nego kada ga otkrivate ruku pod ruku sa potpunim strancem. Beograd nikad nije lepši na minus 5 nego kada se prošetate Cvetnim trgom rano ujutru u potrazi za malim bistroom u kom bi nešto sitno prezalogajili. Domaće pivo nikad ne gasi žeđ kao na plaži kad upekne zvezda. Miris parfema nikad nije erotičniji nego kada ga osetite na koži onog drugog. Čiz kejk nikad nije ukusniji nego kada vam ga pripremi onaj ko vam je drag. Smeh nikad nije glasniji nego kada vas neko drugi dovede do suza i rupica u obrazima. Ručak nikad nije ukusniji nego kada ga spremate nagi. Romantični trenuci nikad nisu romantičniji nego kada oboje odbijate da priznate da ste romantični. Pogledi nikad nisu iskreniji nego kada dugo traju i vode ka krivenju usana u stidljive osmehe. Ništa nije tako dobro ako ne dozvolite da vam se to dogodi.

Godina ljubavi

Ako je nemate dovoljno za sebe, nećete je imati ni za druge. Imam tu sreću da prepoznam duše slične svojoj i dozvolim nam da hranimo jedni druge, necrpeći energiju već stvarajući novu. Mojoj novoj cimerki mogu da zahvalim za čiste zavese, dušu punu dečijih snova, neiscrpnom strpljenju koje ima prema meni i budalastim izjavama koje mi ulepšaju svaki bogovetni dan. Mojim kolegama mogu da zahvalim za veridbe koje su mene, buntovnika bez razloga, jedno sarkastično stvorenje, barabu, uspele da dovedu do suza radosnica. Ipak ima malo romantika u meni. Mojoj kumi mogu da zahvalim na neprikosnovenom prijateljstvu, iskrenim opaskama, onom 'nemoj to da radiš, rekla sam ti' i 'naravno da ti nisi ništa radila', osmehu koji bodri, rečima koje kore, duši koja razlikuje ćutanje zbog tuge i ćutanje zbog sreće, njoj koja zna sve i kad ništa ne zna, i na jednom malom stvorenju koje ćemo tek razmaziti.

Još jedan decembar. Još jedan kraj decembra. Ne znam da li je to zbog novogodišnjih ukrasa, svetlećih lampica, božićne čarolije, ili zbog toga što sam decembarsko dete, nijedan kraj mi ne pada teško, pa ni kraj ove godine. Kad se sve skupi i sumira, bila je ovo još jedna  uzbudljiva godina, ako nizbogčega drugog onda zbog života na moru, slane kože i kose prljave od morske pene. A bilo je još toliko toga. Nikada nemojte dozvoliti da se neko smeje vašim novogodišnjim odlukama (čak i onda kada ih ne sprovedete do kraja), pismima Deda Mrazu, vašoj pravičnosti, dobroti, krahu ili uspehu. Nemojte im dozvoliti ni da vam kažu da vi nešto ne možete. Ako želite da budete irvas, budite onaj crvenog nosa. Ako želite da putujete, idite na onu planetu gde je mali princ jednom zalutao. Ako želite da volite, volite toliko da vam zastane dah. Jer jedino tako ima smisla. A ja vam želim sve što samo vama ima smisla u ovom trenutku. Sebi ne želim ništa više od iskrenog osmeha ... i jedne plantaže kokosa , na nekom ostrvu u sred Pacifika (ili negde bliže)...

m