.. Njegova devojka na putovanju

Ima par stvari koje treba da znate o putovanjima. Ne birajte mnogo. Ne kalkulišite mnogo. Ne birajte vreme, ugrabite ono koje imate, tu, sada. Ne birajte destinaciju. Svaka je posebna na svoj način, a vi ćete je doživeti sasvim drugačije od onih koji bi vam je mogli preporučiti. Ne birajte saputnika. Taj koji sedi pored vas dok maštate da pobegnete od životne svakodnevice (da, da, baš on) može biti vaš idealni saputnik. Samo vidite koliko se široko osmehuje svemu što biste želeli da radite tamo negde. Verujte mi, proporcionalano srazmerno je.

Za idealno putovanje ne treba vam mnogo. Sumiraću: četiri slobodna dana, 'low cost' avio kompanija (videti gde je najjeftinije otputovati), internet rezervacija smeštaja preko booking-a, jedan veći ranac (nikako ne koristiti ranac za lap top- kolikogod komforno delovao, više je kabast nego što može stvari da primi), punjač za telefon, prazna memorija za fotografije, par pari čarapa, par pari donjeg veša, dvoje pantalona, četiri majice, dva džempera, jedna košulja, jedan par starki, kozmetike sve do 100 mililitara (ostalo možete pazariti tamo negde za slične pare), dobro raspoloženje, neviđeni entuzijazam i pasoš sa mogućstvom upotrebe na evropskom kontinentu.

Dan prvi- "Amigo s' ružom"

U evropski grad mode, Milano, stigli smo oko podne. Sa Malpense nam je trebalo još sat vremena do centralne stanice. Sreća, pa nam tehnološka dostignuća idu u prilog, te uz 'navigaciju' nije bilo teško pronaći put do hotela koji smo unapred bukirali. Desno od centralne stanice, sve je meni super slatko iako su ulice malo prljavije nego što sam očekivala, ali Bože moj, nije da sam se mnogo trudila oko informisanja o tome gde ću i šta ću. Uostalom, dok je moja ruka u njegovoj ruci, i dok nalećem na prelepu sliku nalik na odraz naših figura u izlozima brze hrane- turske (mene, u trenč mantilu, njega u preuskim farmericama), pogleda uprtih u krovne terase obrasle zelenilom, ništa ne može da pokvari utisak da smo pobegli od sebe i onog što nas svaki dan okružuje. Tu smo, gde smo želeli da budemo, prljavi smo, i srećni smo!

Prvi dan , gdegod da ste (neću vam govoriti samo o Milanu), budite spontani. Nemojte biti penzioneri. Čim stignete (bez da se okupate), izletite na ulicu i krenite da istražujete. Ponesite kartu grada sa sobom, a imate je na pultu svakog hotela.

Mi smo za prvi dan rezervisali ono najvažnije: dva-tri selfija ispred Milanske katedrale (ne sramite se da koristite selfie stick, to je normalna stvar postala, ili prosto zamolite nekog Kineza da vas fotografiše dok ispred Duoma držite dva ispružena palca, u fazonu baš smo kul tu gde smo), vrtenje po genitalijama bika u Galeriji Emanulea Vitorija II (da bi nas pratila sreća), odlazak do Milanske skale (nismo ni znali da zgrada izgleda tako jednostavno, baš smo se nadali nečemu veličanstvenijem), a ostalo je sve došlo spontano. Iskreno, nismo se mnogo trudili da koristimo kartu, više smo se oslanjali na ono 'sa koje strane nam zalazi sunce', ovde mi se čini dobar sladoled, u parku Sempione pred Kapijom mira nam se čini udobno za leći, večerajmo u ovom tipično italijanskom restoranu u okrugu Navilji, kraj kanala koje je dizajnirao niko drugi do Leonardo Da Vinči (kapirate, karirani stonjaci, dobijete različite čaše za vino, dečkić koji radi kao konobar vam postavi viljušku sa desne strane i vama je sve to super simaptično dok se na njega ne izdere vlasnik lokala, pa morate da se pretvarate da ste levoruki, da ne ostane bez posla), i bili smo spremni da oderemo đonove, ja svojih starki, on ne tako popularnih patika.

I, da, makoliko se trudili da iskulirate doseljenike (Indijce) koji svoje bivstovanje u Italiji obezbeđuju prodajući cveće, nećete isto uspeti ako vam za susednim stolom večera par Italijana (oni će vam prodati njegovu priču, i vi će te u to poverovati, sa sve onim 'Ona je posebna, i zaslužuje to'). Čak i da nema sitno u džepu, vi ćete svoju ružu dobiti.

Dan drugi- "Skala, to vam je napoznatija u svijet"

Drugog dana iskoristite doručak u hotelu. Prvo, da vidite kakav je. Drugo, da znate zbog čega da ne ustajete tako rano, jer podrazumeva se da niste legli u normalno vreme. Kroasane i espreso kafu ('Dojč' niko ne poznaje u Milanu) možete lagano preskočiti.

Dok smo čekali na mogućnost posete prostorijama Milanske skale, morali smo otići na nezaobilazne pancerote. Ispred 'Luini'-ja nas je čekao red dugačak stotinak metara (i dovoljno govori o tome da su pancerote ful.). Ako se ikada nađete tu, poručite isključivo one sa mocarelom i paradajzom (kon mocarela e pomodore) ili eventualno integralne sa tikvicama. Šunka ne dolazi u obzir! Skala, jedno posebno iskustvo, a pogotovo za mene. 'To vam je najpoznatija u svijet', izjavio je on, a ja sam se zacenila od smeha. Posle, ako ste na našem tragu, poćićete do Brere, fotografisati Napoleonovu pozadinu, jer ništa nije mnogo interesantnije od toga. Ja sam se trudila da se oduprem potrebi da upišem neki master na njihovom univerzitetu, zapravo nisam našla ništa što bi i njega moglo zadržati tu.

Ne napomenuh, pre polaska je pao dogovor da kupimo deset razglednica i svaki dan zasebno ispišemo utiske o provedenom danu (zapravo zato i imam sve ovo dokumentovano i dok pišem vraća mi se onaj divan osećaj zadovoljstva u ustima).

Uveče idite u restoran, ponovo u Navilji okrug, jer je najlepši, jedite milanski rižoto i popijte po čašu aperol šprica. Za put 'kući' hvatajte tramvaj, stari, drveni i ne razmišljajte o tome koliko je sati. Prosto, volite se tamo u Milanu.

Dan treći- "Moderni u teget u Milanu"

Trećeg dana, gdegod da ste, ako ste izgulili đonove kako mi jesmo, ponašate se kao da tu živite od svog rođenja. Šetate ruku pod ruku i vozite se metroom do najudaljenih stanica. Posetite Kinesku četvrt u Milanu, mada niste ni znali da postoji, probajte da se popnete na toranj (ne radi svaki dan i mi nismo uspeli), i prosto pođite 'kući' oko 4, čisto da 'odmorite'.

Onda se obucite u skladu sa evropskim gradom mode, da ne kežem, budite malo 'moderni', usaglasite boje (teget je sjajan izbor) i krenite ka 'kanalima' na večeru. Ne propustite bolonjeze, svakako imaju jedinstvenu čar u Milanu. Za tiramisu pitajte imaju li unapred pripremljen (moj je bio sjajan, njegov, pa, može se reći sveže napravljen).

Nešto pre ponoći nemojte se truditi sa nađete sladoledžinicu koja radi. Pođite u obližnju enoteku i poručite Moscato d'Asti i uživajte svim čulima dok vas ne izbace napolje. Kupite neko vino, ako imate više prtljaga, vredi svaku paru.

Trčite na poslednji metro. Nećete ga uhvati. Dobićete nešto mnogo bolje. Još jedan zagrlja i neočekivano pitanje-priznjanje na koje ste spremni ili niste (Voliš li ti mene?). Na vama je šta ćete sa njim uraditi. A ja znam šta jesam.

Dan četvri- "Fragole, negroni, burger, i 'kući' na vino"

Krajnje je vreme da sednete negde odakle možete videti Milansku katedralu. Naš izbor je bio Caffe Sforzesco bistrot. Popijte kafu i gubite se dalje. Milano je sve samo ne pogled iz bistroa. Al' 'dojč' je odličan, da se ne lažemo.

Idite do Đardini Publiči parka, nešto severnije od istorijskog dela grada, i tamo jedite fragole koje ćete usput kupiti, ili kokos. Kokos je za mene uvek bio izbor broj jedan. Vrlo je lako kad kupite dnevnu kartu metroa, svugde možete stići. Upoznajte se sa čarima toi-toi wc-a i decom koja bezbrižno trče oko njega i nadajte se da vas neće oboriti.

Uveče, ponovo, idite na 'kanale'.  Popijte tipično italijanski koktel, 'negroni' u imrpovizovanom koktel baru na cesti. Pojedite domaće kokice uz to. Kasnije, idite na burgere, jer morate uraditi i nešto što nije tipično italijanski. Samo da bi razbili monotoniju. Onda pođite 'kući' i dokrajčite onu flašu toskanskog vina koju ste kupili prvi dan. Volite se celim bićem, jer je to najmanje što zaslužujete, oboje.

Nećete ni spavati, povratak će se činiti kao ružan san jer se vraćate u nešto što vas ne čini preterano posebnim. Na putovanju ste to bili. Ne zaboravite da vam taj život od kog pretežno bežite omogućava da tako pobegnete, da budete divni i svoji, jedno drugom, sa rukom u ruci, sa kokosom i jagodama, sa mokrom kosom u postelji jer je fen previše slab da išta osuši, sa sladoledom sa ukusom čokolade i ljutih papričica u isto vreme, ljuto i slatko, sa zagrljajima u tramvaju i izuvanjem patika u parku, sa golubovima koji vas 'pokake' (u nedostatku reči nisam ni tražila bolju) jer donose sreću, i sa tragovima ljubavi, tu u vazduhu.

I nađite način da sačuvate takve trenutke, tipa u kabini za fotografisanje u metrou, ili razglednice na kojima ćete našvrljati sve one sitne gluposti samo vama znane. To čini putovanje uzbudljivim. Ja bar znam da moje jeste bilo.

p.s.

Đubre, izvini što sam izostavila karirane čarapice, i još neke stvari.. 

Iskreno,

Skvo.

Još jedan kraj i još jedan početak. Idalje ne razumem zašto kraj doživljavamo tužno ( čak i onda kad je happily ever after), sa suznim očima i knedlom u grlu. Sve što počne mora doći do svog kraja, pre ili kasnije. Nije li lepše radovati mu se, podići za njega čaše visoko, smejati se glasno i plakati od smeha zbog svega što je vodilo, nigde drugde, do samom kraju? Je li u ljudskoj prirodi da bojama ružnih stvari koje su se dogodile oboje sve svoje dane, nedelje, pa i celu godinu? Kada je utisak o sreći počeo da jednjava? Kada smo postali tako tužni, usamljeni, crni u svojoj duhovitosti, sarkastični prema sebi, zlobni prema najdražima, malodušni prema životu? Niko ne kaže da je 2016.-a bila laka. Naprotiv! Za mene je ova godina bila prepuna bola koji se polako pretvorio u sitne, iskonske radosti. Za nju dižem čašu, do pola punu (a ne do pola praznu), zahvaljujem se svemu što se desilo (jer to me je načinilo ovakvom kakva sam sad), sa ushićenjem se radujem svemu što me očekuje, i najvažnije, uživam u ovom sada, ovde, u kariranoj pižami, crvenim čarapama sa irvasima, u mirisu kokosa u kosi, vrućoj kafi i neopisivoj sreći koja kulja u stomaku.

Godina sastanaka i rastanaka

Pravili smo velike ispraćaje, radovali se sa drugovima koji su u želji za boljim pakovali kofere i odlazili. Radovali se, i ostajali prazni kako su jedan po jedan napuštali živote koje smo zajedno živeli. Ne znam da li je teže bilo gledati ih kako odlaze ili ostavljati ih. Nije srce samo pumpa, i ono zna da zaboli. Ali ni to ne traje dugo. Vrlo brzo shvatite da one koje volite na blizinu, lako ćete voleti i na daljinu. Do juče smo moja sadašnja kuma i ja kovale plan o velikom bekstvu iz Srbije, a sada, svaki dan iščekujemo jedno malo stvorenje koje je koliko njen, toliko i moj, ako ne ceo svet, onda njegov ogroman deo. Do juče smo moj brat i ja delili spavaću sobu i prepirali se oko daljinskog upravljača, a danas ne možemo da dočekamo ponedeljak, dan za skajp, da jedno drugom ispričamo sve što nikada nismo, da kujemo plan za skaknje iz aviona i druge nikom bitne stvari. Nikom bitne, osim nama dvoma. Do juče, moji roditelji nisu imali privilegiju da mi nedostaju, ili barem to nikada nisu osetili. Danas, moj brat, tata, mama i ja smo jedan mali krug pun ljubavi u koji ne puštam svakog. Ljubomorno ih čuvam za sebe, ne zato što mi se može, nego zato što tako treba.

Godina novih poznanstava i avantura

Kada shvatite da ste sami sa sobom i da jedino od onog što u srcu nosite i zavisite, lako pružate nogu i skačete u nepoznato, nebojeći se modrica, krvi i suza, jer one su dokaz da ste živi. Plaža nikad nije lepša nego u sedam ujutru kada se vraćate sa posla. More nikad nije toplije nego kada odlučite da se kupate goli. Izlazak sunca nikad nije romantičniji nego kada ga posmatrate zaljubljeni u sebe. Pet kilometara magistralom noću nikad nije kraće nego kada ste hrabri. Poseta Amsterdamu nikad nije zabavnije nego kada ga otkrivate ruku pod ruku sa potpunim strancem. Beograd nikad nije lepši na minus 5 nego kada se prošetate Cvetnim trgom rano ujutru u potrazi za malim bistroom u kom bi nešto sitno prezalogajili. Domaće pivo nikad ne gasi žeđ kao na plaži kad upekne zvezda. Miris parfema nikad nije erotičniji nego kada ga osetite na koži onog drugog. Čiz kejk nikad nije ukusniji nego kada vam ga pripremi onaj ko vam je drag. Smeh nikad nije glasniji nego kada vas neko drugi dovede do suza i rupica u obrazima. Ručak nikad nije ukusniji nego kada ga spremate nagi. Romantični trenuci nikad nisu romantičniji nego kada oboje odbijate da priznate da ste romantični. Pogledi nikad nisu iskreniji nego kada dugo traju i vode ka krivenju usana u stidljive osmehe. Ništa nije tako dobro ako ne dozvolite da vam se to dogodi.

Godina ljubavi

Ako je nemate dovoljno za sebe, nećete je imati ni za druge. Imam tu sreću da prepoznam duše slične svojoj i dozvolim nam da hranimo jedni druge, necrpeći energiju već stvarajući novu. Mojoj novoj cimerki mogu da zahvalim za čiste zavese, dušu punu dečijih snova, neiscrpnom strpljenju koje ima prema meni i budalastim izjavama koje mi ulepšaju svaki bogovetni dan. Mojim kolegama mogu da zahvalim za veridbe koje su mene, buntovnika bez razloga, jedno sarkastično stvorenje, barabu, uspele da dovedu do suza radosnica. Ipak ima malo romantika u meni. Mojoj kumi mogu da zahvalim na neprikosnovenom prijateljstvu, iskrenim opaskama, onom 'nemoj to da radiš, rekla sam ti' i 'naravno da ti nisi ništa radila', osmehu koji bodri, rečima koje kore, duši koja razlikuje ćutanje zbog tuge i ćutanje zbog sreće, njoj koja zna sve i kad ništa ne zna, i na jednom malom stvorenju koje ćemo tek razmaziti.

Još jedan decembar. Još jedan kraj decembra. Ne znam da li je to zbog novogodišnjih ukrasa, svetlećih lampica, božićne čarolije, ili zbog toga što sam decembarsko dete, nijedan kraj mi ne pada teško, pa ni kraj ove godine. Kad se sve skupi i sumira, bila je ovo još jedna  uzbudljiva godina, ako nizbogčega drugog onda zbog života na moru, slane kože i kose prljave od morske pene. A bilo je još toliko toga. Nikada nemojte dozvoliti da se neko smeje vašim novogodišnjim odlukama (čak i onda kada ih ne sprovedete do kraja), pismima Deda Mrazu, vašoj pravičnosti, dobroti, krahu ili uspehu. Nemojte im dozvoliti ni da vam kažu da vi nešto ne možete. Ako želite da budete irvas, budite onaj crvenog nosa. Ako želite da putujete, idite na onu planetu gde je mali princ jednom zalutao. Ako želite da volite, volite toliko da vam zastane dah. Jer jedino tako ima smisla. A ja vam želim sve što samo vama ima smisla u ovom trenutku. Sebi ne želim ništa više od iskrenog osmeha ... i jedne plantaže kokosa , na nekom ostrvu u sred Pacifika (ili negde bliže)...

m

Bokeljske noći..

Nezaobilazna polemika kojoj se ženske osobe prepuštaju kada se nađu u četvoročlanom (nekad i manjem) kolektivu, podkrepljena ceđenim limunom, narandžama ili nekom žestinom u kasnim večernjim časovima, se uvek svede na nikada do kraja razjašnjene muško-ženske odnose. I kolikogod puta sebi ponavljale da smo različite i jedinstvene, i lepe svaka na svoj jedinstven način, sve iznova imamo iste probleme sa suprotnim polom. Ili bar slične. I nemojte misliti da smo sa svojih 22, 26 i 30 neodrasle, nezrele, pune kompleksa ili bilo šta drugo. Žene smo, ranjive smo, a svaka od nas želi isto- da nađe muškarca svog života (u nekom njegovom trenutku). Do tad, imamo puno pravo, koje su nam obezbedile neke starije gospođe koje su se borile za prava ženske populacije, da živimo kako hoćemo i radimo šta hoćemo. Ili da to ne radimo uopšte. Pa kome se kako sviđa.

Nisam neko ko čvrsto veruje u generalizaciju i tipske likove, ali mi je iskustvo više puta pokazalo da iako ništa nije crno-belo, ponešto i jesto crno-bijelo. Ukoliko se slučajno nađete na crnogorskom primorju, obratite pažnju na bokeljsku lepotu. Veličanstvena je. Divite joj se. Udvarajte joj se. Uzmite što želite od nje, ali joj nemojte dati sve odmah. Srpkinje mogu biti lepo voljene u svoj svojoj lepoti, ali ipak držite nogu na kočnici ukoliko vidite primorca koji stopira.

Preplanuli sezonski radnik

Ne, nije to onaj u beloj atlet majici, preplanulih ramena koji svojim ogromnim šakama bere sočne masline u brdu, koji će baciti karirano ćebe na proplanak, izvaditi iz pletene korpe domaće belo vino, domaći sir i tek ubrane masline, i voleti vas pod sunčanim crnogorskim nebom. Ne, ovom je preplanula leva ruka koju je držao na prozoru automobila dok je taksimetar otkucavao. On je uglavnom zadrigao, sa podbradkom od silnog cimanja glavom jer škrtari kad treba da menja amortizere na njegovom ljubimcu. Svaki dan je u istoj košulji, ispasanoj, sa prekratkom kravatom oko vrata. Nekad nosi džemper. Sad vi meni kažete po crnogorski 'PI!'. Vi se nikad ne biste zagledale u taksistu. Ne recite dvaput. Ima ih slatkih, finih, mladih. Oni za razliku od primoraca razumeju šta znači raditi sezonski posao, jer su se i sami spustili sa Cetinja ili nekog okolnog brda. Oni ne osuđuju konobarski posao koji ste izabrali za ovu sezonu. Sa njima možete da popričate. Oni su fini. Oni će vas pozvati na kafu bez zadnjih namera. A šta znate, možda vam se desi da se zaljubite.

Prezgodni fudbaler

Ni sama ne bih verovala da mi je neko rekao da ću epitet zgodni upariti sa tipom fudbalera. Da, oni su niski i imaju kratke nabijene noge, facu radnika sa njive i ne znaju da sklope prostoproširenu rečenicu. Nije baš tako! Dobro, možda je ovo poslednje delimično tačno. Crnogorci koji trče za loptom, osim što su u treningu, prate modne trendove, pa su svi obučeni poput Italijana iz toskanskih predela. Pre će biti da je to zbog sve veće popularnosti društvenih mreža poput Instagrama, nego zbog blizine sa Italijanskom granicom. Fudbaler će vam se udvarati tako što će vam dozvoliti da mu izaberete kombinaciju brojeva za tombolu. Dejt će vam se svesti na gledanje utakmice i proveravanje rezultata kladionice. Onda ćete ponovo odigrati tombolu. Ako vam se kojim slučajem desi da se zagledate u fudbalera, ne zalećite se. Kočite. Probajte da razgovarate. Jer đavo će vam biti kriv kad shvatite da ovaj samo ume da riče na postignut gol.

Fatalni pomorac

E ovaj ume da se nosi sa sobom. Njemu nije bitno kako će izgledati, šta će obući, šta će popiti u po bela dana. On je slatkiš sa bradicom od par dana, preslatkim borama oko očiju od noćnih provoda, prćastog nosa i spontanog osmeha. Na njega padate odmah! Bez prethodnog upozorenja. Prvo, zato što zna ko je i šta je. Drugo, zato što ima novca da vas kupi sa sve mirazom koji nosite iz tri generacije. Treće, zato što nema potrebu to da vam kaže. Četvrto, zato što će vam dati sve. Ama baš sve što poželite. Jedini problem sa fatalnim pomorcem je njegova nestalnost. Malo, malo pa isplovi na pučinu. Sad vi meni kažete, nije to tako loše, jer se nećete brzo zasititi i vreme ćete iskoristiti da se uželite jedno drugog. Malo morgen! Pomorac kad siđe sa broda je ker pušten sa lanca. Svaka čast toj ženi koja, bez pomoćnih sredstava tipa deteta u stomaku, uspe da zadrži pomorca. On je dečak, on bi se igrao doveka i on nikad neće odrasti. Danas ste mu zanimljivi vi, sutra možda neko drugi. Sve bi seke ljubile mornare, ali im to nije najpametnija odluka u životu. Fatalnog pomorca biste trebali zaobići u širokom luku jer bi osim vašeg ega i drugi vitalni organi mogli biti slomljeni, ali... Kako odoleti tom šamrantnom mornaru? Ja znam da nisam mogla.

Kao neprikosnoveni romantik kom je iskustvo više puta zalepilo opasnu šamarčinu, te sam morala postati buntovnik bez nekog posebnog razloga, mogu vam reći da je ljubav precenjena stvar. I donekle sam počela da verujem u to, iako se u svoja četiri zida idalje potajno nadam da on postoji. Jedino pametno što mogu da vam kažem je da živite svoj život. Nemojte čekati drugog da ga živi umesto vas. Muškarci su posebni, baš kao i žene, i njihov odnos nikad neće biti tih, miran, bez vetrova na palubi. Uživajte dok vetar duva i raspiruje emocije, ma kakve one bile. Ima li šta lepše od toplog dodira? Od zagrljaja? Od poljubca? Bokeljske su noći tople, dišite punim plućima dok ste tu gde ste.

Sve bi seke..

Nisam ja prepametnica koja je prva izjavila da za srpskog državljanina ima posla svuda, samo ne u njegovoj matičnoj državi. Od početka ove godine, a prošlo je svega dva i po meseca, prvi put sam osetila na svojoj koži kako je kad meni dragi ljudi počnu da pakuju kofere i isele se u neko, po njih bolje, mesto za život. Naravno, u neku drugu državu, jer nikom normalnom neće pasti na pamet da iz Beograda seli prnje za Požarevac, Užice ili Smederevo. Arapske zemlje su preko noći postale naša nova Kanada. Skandinavske zemlje su preko noći postale toplije od srpske, dnevnica austijske države preko noći je postala traženija od domaće, a američki san... Američki san je bio i ostao američki san. Ne kažem! Ne jede se tamo bolji hleb, niti su pomorandže sočnije od naših, novac ni tamo ne pada sa grane, niti sreća može da se kupi. Ne kažem! Nigde nije kao u mojoj državi! Samo, naša država nam je uskratila mnogo toga, pa je naš usađeni balkanski inat rešio da njoj uskrati nas. Bar na par godina.

Za razliku od većine drugara koji su se iselili i počeli da rade za inostrane kompanije, ja sam zapucala u susednu državu. Maltene na slepo. Otišla sam na more. Nije hrvatsko, ali je more. Ono je svuda plavo i isto ću se osoliti i tamo i OĐE ! Ako ti padne na pamet da odeš, a ne znaš na koliko, ne znaš gde, i ne znaš sa kim, nemoj da ti takva budalaština opet padne na pamet.

                                       

Put putujem

Nakon trinaest sati puta, autobusom koji je jedva u funkciji, putujući preko Novog Pazara (zaista?), sa jednim jedinim stajalištem za to vreme, stigla sam u pola dva po ponoći u velelpni Kotor. Izašavši iz autobusa sa dozom uzbuđenja shvatila sam da je autobuska stanica starija od valjevske, da osvetljenje na putu može zameniti jednokratna baterijska lampa, da je grad pust i da ovde wifi ne radi kao u Srbiji. Niko se nije pojavio da me sačeka. Gledala sam u telefon, zvala, ali niko se nije javio. Ispušila sam dve cigarete, uhvatila taksi i zamolila ga da me odbaci do lokala gde bih u budućnosti trebala da radim, ako preživim prvu noć. Bilo je lako, možda i suviše. Tamo sam našla čoveka koji je trebao da me dočeka, u pijanom stanju. To se završilo tako što su me smestili u dnevnu sobu, i šta sam drugo pametno u dva po ponoći mogla uraditi nego spustiti se na piće i upoznati kolektiv. Tekila koja se loče bez limuna i soli, Don Perinjon koji stoji zaključan u vitrini pored Henesi konjaka i Moeta, brdo izokrenutih slepoočnica, poljubaca za srdačan doček, čaša piva ispred mene koje je poručio neko drugi. Gde sam ja ovo došla?

Stranac je stranac

Kako sam se okupala pre spavanja i zaspala mokre kose na dvosedu 'govno' boje, sa kog se koža ljušti više nego meni sa leđa na poslednjem letovanju, probudila sam se prilično ukočena sa bolom u vratu idalje neshvatajući gde sam. Četiri okrugla oka dve devojke iz Srbije treptala su predamnom u tišini. Prišla sam, pružila ruku i upoznala se. Gledale su me kao da sam došla nešto da im ukradem. Khm? Ko li je njima stao na žulj? Na dvosedu sam ostala da spavam sedam noći, sa koferom stvari širom otvorenim nasred sobe koja se ne zaključava, a onda sam prešla u sobu.

Rad (ćutanje) je stvorio čoveka

Desetak dana od kada sam došla i počela da radim, a u prvih par dana je i kolektivu i meni bilo veoma jasno da sam stvarno došla da radim, a ne da potvrdim mit o zemlji Dembeliji, radila sam noćnu smenu. I to je u redu. Puste te da se naspavaš i onda hop. Ako sam nešto morala da naučim, to je da ja nikako ne mogu biti u pravu (iako sigurno jesam), da moja reč ne može biti poslednja (svakako) i da će gosti ostati koliko hoće i otići kad hoće. Dakle, stani tu, toči to pivo, smeškaj se i imaćeš zagarantovan bakšiš. Pa ti vidi zašto si ovde?

Niko nije rekao da je lako. Naporno je samo spakovati kofer i odvući ga na stanicu. Prija ti pažnja prijatelja i roditelja koji te zovu tokom puta. A onda dođeš negde gde si sasvim sam. Tu neće razumeti tvoje šale. Tu te neće primiti u krdo odmah. Tu se nećeš osećati prijatno ma šta radio. Bar neko vreme. Dok ne upoznaš, ne prihvatiš sredinu i opustiš se. Kažu da voliš ono na šta pomisliš dvadeset puta dnevno. Meni je ovo putovanje (na kraj noći) pomoglo da shvim koliko volim svoju porodicu, Beograd i svoje prijatelje. A tek smo počeli.

Ja se ne vraćam. Ne još uvek. Svako jutro me sunce probudi, a prvo što vidim je tirkizno plavo more. Kad pijem kafu, pijem je onako kako volim, u tišini. Kad izađem da šetam, volim što šetam sama. Kad mislim, mislim i ponosna sam na sebe, jer sam tu, jer napokon pišem više nego ikad, jer razgovaram sa sobom iskrenije nego inače. Prijatelji idalje zovu. Roditelji se raduju mom glasu više nego ranije, brat mi pruža veću podršku nego ikad u životu. E takav život vredi živeti. Život koji živiš onako kako želiš. A kofere ću lako spakovati kad dođe vreme. Sitnice nemaju težinu dok ih nosiš u srcu. Pre neki dan sam videla prvog galeba ove godine. Ima li veće sreće od slobode?

Ne kaže se Katar nego Kotor

Otvaraš oči. Nad tobom se izvija blistavo beli plafon na koji je bačena senka sedmočasovnog jutarnjeg sunca. Ti se nasmeješ. Otvoriš širom dvokrilne prozore. Udišeš vazduh polako i duboko, i kažeš, više za sebe nego za osobu koja pored tebe spava, “Dobro jutro, sunce moje, biće ovo još jedan uspešan dan”. I nije ti baš jasno zašto nekom od dvadesetšest godina pada na pamet da ode iz ovog grada..

Došla sam sa toliko kratkog odmora, da sam u susednu državu putovala avionom, ne radi ne znam kakvog luksuza (jer verujte mi da se ketering I usluga sasvim nove avionske kompanije, pripadnice nekih Emirata, ne može pohvaliti bog zna čime), nego da bih koliko toliko više vremena provela sa prijateljicom koju nisam videla dve godine, sa njenim mužem i njenim detetom. Nekoliko dana je bilo sasvim dovoljno da shvatim koliko sam umorna, neispavana i željna nečeg stvarnog, jer moja je prijateljica živela i idalje živi život koji je ispunjen , za razliku od mene koja kaskam kaskam kaskam. I onda pomislim. Da li ja TO želim? Ili nešto sasvim drugo? Šta mene tačno zadržava u tom velelepnom Beogradu? Sivilo zgrada? Pozorište koje umire? Filmska industrija koja je svedena na imućne producentske esnafe, a odakle njima novac? Porodica sa kojom delim stan, a koju ne viđam danima zbog obima mog i njihovog posla, tek da bismo normalno živeli? Prijateljstva koja se završavaju? Osobe koje te znaju bolje od sopstvenog dlana, a sele se na drugi kontinent? Dečko sa kojim pomisliš da možeš da imaš sve, a na kraju ne dobiješ ništa osim neiskrenog 'izvini' I gomilu loših misli koje te vode ka depresiji? I šta onda mene sprečava da odem iz ovog grada i posvetim se sebi, svojoj knjizi i novim iskustvima? Život sigurno ne, jer on je jedan.

Imam neverovatnu potrebu da se zahvalim svima onima koji su ostavili trag u mom dosadašnjem životu. Mnogo ih je, o mnoge sam se ogrešila i mnogi su se o mene ogrešili, ali oni čije su se duše sa mojom poklopile, makar na kratko, vrlo će jasno znati o čemu govorim. Ovaj tekst posvećen je vama, jer ništa ne bi bilo isto I neće biti isto bez vas.

IMA ONIH KOJIMA NE TREBA MOJE DOBAR DAN

Njima ne želim dobar dan. Ni dobro jutro. Želim im da im šanker zna piće i ne kritikuje ih iako je devet izjuta, iako im je deseto piće zaredom, iakom im žmirka oko. Želim im šankera koji im doliva vodu kao ulje na vatru. Želim im dane kao što su imali sa mnom ponedeljkom. Samo da je zabavno, samo da je veselo, samo da se pamte lepe i dobre stvari. Da se pamte sitna zezanja, ne teške teme. Da se lepo priča o ženama, i o tome kako su zaspali u automobilu između subote i nedelje, recimo negde oko 5 ujutru. A komšiluk da priča šta hoće.

IMA ONIH KOJIMA TREBA DA SE JAVIŠ I SA 26

Kada izađem iz kuće uglavnom spavaju, tako da se trudim da ih ne probudim. Ali kada se vratim kući, moram da ih obavestim da sam došla. Inače ne bi znali. Ako spavam negde napolju (čitaj: kod nekog) , opet treba da ih obavestim na vreme (to se uglavnom ne desi). Njima, jer smo krvno I mentalno vezani, jer će se I sa razlogom I bez njega brinuti, I jer ću uvek biti njihova ćerka I sestra, ma koliko godina imala I ma šta napravila u ovom životu.

IMA ONIH ZA KOJE SI 24H DOSTUPAN

Dostupni su jer si i ti njima dostupan. Znaju da ti se jave iz kreveta nekog muškarca, tek da ti stave do znanja da su skinuli paučinu posle 6 meseci. Oni znaju gde si, sa kim si, kad si, šta te žulja, koliko vremena da te ne diraju kad ustaneš, kakvu kafu piješ i kako izgledaš takva kakva si. Neuravnotežena u pokušajima ljubavi, uporna u onom što nemaš, izbezumljena u napadima panike. Oni su tvoje sigurne ruke, pa bile te ruke i na drugom kontinentu.  I nedostajaće mi da budem sumanuti kreten u njihovom društvu.

IMA ONIH POSLE KOJIH TI NE DOĐE VIŠE NIKAD DA PIJEŠ (drugarima iz druge smene)

..Ali uvek taj dogovor sa sobom poništiš. Jer oni tebe znaju, jer ti njih znaš. Jer su sa njima noći duge, klubovi brojni a priče za prepričavanje neprebrojive. Voliš ih jer ti jedan nikad neće uzeti novac za taksi, jer te jedan nikad neće pustiti da platiš turu pića, jer jedna te nikad neće ostaviti samu, jer jedna će ti reći da nisi dovoljno popila, jer jedna će zabosti koleno u međunožje debelog gmaza koji te smara, jer jedan će ti reći da ide kući, jer dvoje će te odneti ako bude trebalo, jer jedna će tražiti I naći torbu koju si izgubila. I posle njih ćeš baš svaki put reći sebi da nikad više nećeš okusiti kap alkohola, al’ nekako se uvek iznova dešava. Jer sa njima je najbolji provod. Jer se ispijaju samo nama znani kokteli Rke-kokre i Čupa-čups, kratka pića tipa four rouses u šotu, maliniinica, šljivciga, vilja, i svi ostali Dalijevi delikatesi. I kada otkuca jedan posle poći, uvek je tu koktel za poneti.. Podignite čaše drugari, sve su večeri posebne I uvek je pravo vreme da se slavi život I prijateljstvo.

IMA I ONIH POSLE KOJIH NE ŽELIŠ DA SE PROBUDIŠ

Ima ih. Staneš im na prag tolerancije, pa prekinu da trpe tvoje gluposti, zaboravljajući mnoge lepe stvari koje su sa tobom prošli. I to je uredu. Svako kroji svoju sreću.  Udaju se, ožene, rađaju decu I žive život daleko od tvog. A ti se za svoj život bori.

Ima I onih za koje misliš da će ti promeniti svet, zaboravljajući da si ti taj koji treba da menjaš sebe kako bi više uživao u trenutku koji ti je dat, a zove se život. Nadaš se, veruješ, trpiš što inače ne bi I sam dosegneš granicu preko koje se ne ide. To te vrati u sadašnjost. Padneš, podereš kolena, ne želiš da se probudiš, ali ti život ne dozvoljava večno da spavaš. Onda ustaneš I ne padneš u nesvest zbog krvavih kolena, uzmeš stvar u svoje pruke I počneš da donosiš ključne odluke. Hvala strancu koji mi je to dozvolio.

Elem, mnogi će ovaj moj poduhvat shvatiti kao pokušaj bega od same sebe, I ja se neću truditi da isto osporim. Ja idalje volim sve svoje emocije prema svima vama. I ne želi da odem! I želim da odem! I vi dobro znate da sam spoj nespojivog. Jedan prijatelj mi je jednom prilikom rekao “Potpuno je normalno da se tako ponašaš, ti si umetnička duša I sve što radiš vrlo je opravdano I motivisano”. Uvek iz krajnosti u krajnost. Jer takva sam ja! I avanturista I mirna luka, I društvenjak i usamljenik, i željna života i željna mira, i željna poznanstva, i željna maženja u krevetu, i željna ljubavi u nedelju, i željna subote uveče, i željna porodičnih ručkova. A povrh svega željna da pronađem sebe, I barem na kratko spustim jedra I odmorim..

Ovo ne znači da vas manje volim nego ranije,

Hvala vama koji ste mi večna podrška

 Voli vas

Sale 

Salence

Saša

Saki

Saš

Ša

Skvoveselirakun

ma kako da me zovete

Kad u šemu umešaš prste..

Šta je starije, koka ili jaje? Da li su nam srca slomljena pre ili posle ljubavnih balada? Šta je prvo došlo, vođenje ljubavi ili seks? Kako to da si sam, a opet imaš nekog? Zašto držanje za ruku nije više ljubavni gest? Kako to da spavaš zagrljen, a tog pored sebe ne voliš?

Moram priznati da ne poznajem mnogo osoba koji su participanti zdrave, zrele (neću reći uspešne, jer sve su veze uspešne dok su održive) veze. Uvek je neko tu pomalo sjeban. Sa druge strane, znam gomilu normalnih, zdravih osoba koje su singl, ali imaju nekog. Danas je postalo mnogo lakše upoznati nekog i sa njim završiti u krevetu. Tek tako. Kao Sinatrini stranci u noći, s tim što se niko ne bi kladio da će stranci završiti zajedno.

Ne treba mešati babe i žabe. Moja, par godina mlađa prijateljica, bi ovako rekla. Dođeš, skineš se, kresneš se, i odeš kući. Doviđenja, prijatno! Iskustvo nešto starijih prijateljica ne prati ovu teoriju. Svašta se može izvući iz te šeme, samo malo dublje gurni prste i promešaj!

Šema radi seksa

Najklasičnija verzija. Ona je donekle uspešna u svom poslu ( ma koji on bio, ko još danas radi u struci, ali recimo da ima svoj sto, kompjuter i godišnji odmor). On je večiti student Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja. Jedno drugom su bivše ljubavi iz srednje škole, koji nekako nisu zagubili brojeve telefona jedno drugog. Ona nema vremena za silne sastanke i upoznavanje muškaraca. Sve je stvar prioriteta, a njen je profesionalno dokazivanje. On je tek izašao iz višegodišnje veze i najmanje što mu trenutno treba je novi pokušaj sa nekim drugim. Nekako su suđeni jedno drugom.

Samo jedan telefonski poziv ih razdvaja. Zvuče kao prijatelji koji se dugo nisu videli. I jesu. Nema više ljubomornih ispada, teških reči, cepanja duše i gorkih suza, jer nema ni emocija. Ona ne zna ništa o njegovom trenutnom životu. Njega svakako ne zanima njen život, jer se nekako uvek svede na dosadnu priču o poslu. Ma kad smo to mi odrasli? Kako nemaju o čemu pametnom da razgovaraju (a zašto bi i razgovarali?), sa nonšalantnih osmeha prelaze na skidanje. On tačno zna da se njen brus otkopčava spreda. Ona tačno zna kako da mu skine duksericu, a da ne zakači mladež. Nema ni najmanjeg rizika da prođe neuspešno. Ne znam da li je jasno, nije to bog zna kakav seks, ali je seks i ono što moja mlađa prijateljica smatra šemom. Malo reči, dobro poznati miris koji ti uglavnom odgovara, čvrst stisak i ponekad poljubac na kraju. Bez suvišnih dodira nakon samog čina, jer on nije tu da bi se ona osetila voljenom, već da bi zadovoljila iskonske potrebe, a ona nije tu da bi on imao koga da oženi, već da se još jednom oseti živ. I tako bog zna koliko puta.

Šema bez seksa

Dobra stvar kod šema je što niko ne mora da ozvaniči kraj. Niko ne mora da raskine. Niko ne mora da skupi muda (da izvinete na izrazu), stane pred onog drugog i saopšti mu gorku realnost, da stavi tačku (a da iza jedne tačke ne budu još dve). Tako su svi muškarci ovog sveta spaseni od vrhovnog suda gnevnih i ucveljenih žena.

E, da bi razumeli ovaj tip šeme, morate znati predistoriju iste. Ona je u večitoj lovini za muškarcem svog života završila za šankom noćnog kluba, sama sa gomilom teorija o svom promašenom životu. On se nekako našao pored nje, spreman da joj pomogne, iako i sam emotivno sjeban (zašto sebi ne bi rekao te iste stvari?). Znaju se od ranije. Zapravo, ne znaju se, poznanici su. Ne znaju mnogo jedno o drugom, ali dovoljno da se uroljaju od alkohola, sačekaju jedan taksi, i završe u jednom krevetu. Prvi utisak ume da prevari pa tako i ovaj put. Seks je više nego dobar. Seks je sjajan, uprkos enormnoj količini alkohola. Najviša lestvica, nema dalje. Zašto se onda sa konja spuštati na magarca? Šema se nastavlja kao šema iz prethodnog pasusa.

Nakon nekoliko meseci dobre šeme, uvek se jedna strana povuče, ma koji razlozi bili. Tada sledi period kada ne želite da se vidite, ali maler, nekako kao da uvek nalećete jedno na drugo i svuda, u prodavnici, kafiću, u klubu, na šetalištu, kod frizera. Svuda, osim u krevetu. Onda jedan dan primite neočekivan poziv. Poziv od starog prijatelja. Ovog puta potpuno aseksualan. Čujete dirljiv glas svog emotivno sjebanog prijatelja. Odlazite kod njega, jer samo vi možete da rešite njegove probleme. Problemi su uglavnom plod njegove mašte, pa se saosećajno upuštate u šemu bez seksa. Samo vaš zagrljaj može da pomogne. Samo vaše reči mogu da nadjačaju tišinu koja pritiska. Samo vama može da poveri svoje najcrnje misli. Vi se osećate dobro, on kao vredan radnik na skeli slaže betonske blokove vašeg ega. Zašto otići odatle kad sve što treba da uradite je da ga potapšete po ramenu. Ne treba čak ni dnevnicu da mu isplatite.

Povatavanje iz dobre namere

Mnogi bi rekli da ovo nema veze sa šemom. Shodno predseksualnim aktivnostima u koje se upuštaju isti akteri, periodičnom delovanju u više ponavljanja, svrstavam ga u šemu.

Ona je telo i duša prepuna emocija koje nema na koga da usmeri, pa iste prete da rascepaju kožu i isprskaju krvlju svakog ko se nađe na putu i da bilokakav znak. On je muškarac. Lovac u večitoj potrazi za srnom koju će rascepati i pojesti, jedanput. Jedanput je nekome dovoljno. Ne i njoj.

Poznaju se. Zapravo, oni su ortaci (iako mrzim da koristim ovu reč, savršeno oslikava primer). Ona se možda folira pred drugima, ali pred njim nema razlog da prikriva frustracije koje je pritežu. On smatra da joj nisu sve na broju. Nije siguran hoće li je jednog dana zatvorti u psihijatrijsku ustanovu, ali mu uglavnom ne smeta njeno prisustvo. Ako ništa, zabavna je. On takođe nema problem da pred njom govori o svojim seksualnim lovinama. Tenzija među njima ne postoji. A zašto i bi? Ona je luda, a on je debeli gmaz koji iako poštuje ženski rod, nekako to i ne pokazuje na najbolji mogući način (ona baš tako misli, dok mu kao zečica ne skoči u naručje).

Nakon još jednog propalog izlaska (propao je isključivo jer ona ponovo nije našla svoju srodnu dušu), uglavnom zabodu na nečijoj gajbi, nekad sami, nekad ne (kao da je bitno). Nekad gledaju tenis (boga pitaj zašto), nekada sviraju bubnjeve (dok drugi ne sakriju palice), nekada (skoro stalno) ona ima potrebu da svoj duševni nemir izrazi kroz višečasovni monolog. Kako neke stvari već zna napamet, on priskače u pomoć kao skočko u slagalici, zamena, bar na jedno veče. Nije sve u seksu, ima nešto i u maženju. Njoj je od njegovog dodira bolje, njemu je svejedno, ali bar ne mora da je sluša naredna dva sata. Pravi spasilac u pravom trenutku.

Šema radi višeg cilja

Teorija kaže da je krajnji cilj šeme koitos. Izuzetak je šema bez seksa, a izuzeci potvrđuju pravilo. Fakat je da nam nije baš svima lako da se u seksualni čin upustimo sa osobom koju ne poznajemo. Iako nas ta spontanost i misterioznost uzbuđuje, trezvenost u nama nam ne dozvoljava tek tako da se opustimo. Šta ako je lud? Šta ako je narkoman, ne daj bože diler, šta ako ima problema sa zakonom. Ima i onih besmislenijih pitanja koja nam se motaju po glavi, tipa, šta ako muca, šta ako su mu maljave grudi, ili nosi kontaktna sočiva. Elem, vama koje vas muče ova pitanja posvećujem ovaj odeljak.

Ona je elokventna, obrazovana, iskreno željna prave ljubavi nakon dugogodišnjeg singl statusa, ali u nemogućnosti da nađe životnog saputnika koji može da joj parira. Nije ogorčena, nije ljuta na sve mušakrce ovog sveta, prosto je na trenutak odustala od svega toga. Nekada je izlazila na sastanke na slepo, po dobroj preporuci prijatelja. Danas, po preporuci prijatelja jedino što može da dobije je dobar tip za šemu. Što i nije tako loše, kad se uzme u obzir da je i to teško pronaći. Shodno tome, da je ona jedna od vas uplašenih za sopstveni život, i pored dobre preporuke, neće sebe dovesti u životnu opasnost. Ona će ga prvo upoznati, a onda će imati dobar seks.

On je pod emotivnom anestezijom, tajming za emotivnu vezu nije najbolji jer ga prošlost idalje guši. On je neko ko poznaje umetnost, neko ko poznaje Tarantinov opus (ne toliko dobro kao ona), neko ko drži „Lovca u žitu“ na polici, neko sa kim možete diskutovati o Šekspirovoj „Buri“, neko ko će vas ponuditi viskijem, ko će vas pustiti da spavate, ili vas otpratiti do posla, neko sa kim ćete igrati karte, piti kafu i doručkovati, neko ko će se u prolazu našaliti, neko kome neće biti problem da vas oslovljava vašim punim imenom (a svima nam je dosta kuco-maco tipova). Ukratko, on je čovek njenog života, samo on to još uvek ne zna.

Prvi susret će biti baš takav. Dirljiv, dopadljiv, spontan i pun pametnih reči. Ovo je šema, za koju će vaša mlađa prijateljica reći da se to ne radi tako, ali ćete vi znati da radite pravu stvar. Možda vam tajming ne ide na ruku, ali već ceo život čekate muškarca svog života, pa šta je još par meseci. Ne razmišljajte mnogo, ne vucite za rukav, ne govorite svoje namere. Igrajte pametno i prljavo. Pustite njega da bude posesivan. Hodajte kroz šemu spontano, lagano i pratite njegov korak. A onda će i njemu da postane jasno, vi ste žena njegovog života.

Nekim stvarima ne treba stavljati etiketu, iako je velikom delu ženske populacije tako lakše. Opustite se. Uživajte u onom što vam odgovara. Putevi su različiti ali se ukrštaju. Možda vaš put ne vodi baš u Rim, ali ni Verona nije baš tako loša.

Prognoza za mesec januar..

Sa početkom godine stigle su nam temperature u dubokom minusu i period hladnog i suvog vremena sa srednjom dnevnom temperaturom nižom od višegodišnjeg proseka ( od -10 do -3 stepena). Duvaće slab do umeren zapadni i jugozapadni vetar, a uveče i tokom noći očekuje se novo prolazno naoblačenje sa kišom, susnežicom i snegom.

Fakat, predpraznična euforija preti da se negde oko 8.og januara pretvori u zimsku melanholiju i postprazničnu depresiju. Imuni sistem našeg organizma ne olakšava mogućnost zadržavanja pozitivne energije, pa se tako naš emocionalni krah sa naletom suza pod okriljem nemoći i očaja može očekivati negde oko 9.og januara. Vuneni džemperi, roze jednorozi, zlatne kugle i svetleće lampice, miris borovine, cimeta i hibiskusa, ukus čajnih kolača i puslica postaće teški i opori, verovatno i gorki. U ovom periodu možete očekivati zagušena svetla sopstvenog doma, mrzovolju, nizak krvni pritisak koji će konstantno pretiti nesvesticom, nedostatak apetita i neobjašnjivu tugu.

Elem, evo par saveta koji će vam pomoći da izbegnete postprazničnu melanholiju. 

Porodično okruženje

Ovaj put ste zaista festivalski proslavili. 30.og decembra je bila 'mala nova godina', 31.og doček nove godine, 1.og januara repriza nove godine, onda su usledili petak i subota (tzv prvi vikend 2015.e, nešto što se ne sme propustiti), onda 4.januar 'mali Božić'. Sve u svemu šest dana nezaboravnog provoda, pod uslovom da se zaista sećate istih. Ruku na srce, znamo da je anormna količina alkohola završila u vašem krvnom sistemu, pa se 5.og januara budite sa užasnim mamurlukom i bremenom griže savesti. Dobro je da odmah shvatite da će griža savesti proći zajedno sa mamurlukom, stoga ne očajavajte.

Ono što ostaje da vas jede je jedan dan koji vas razdvaja od Badnje večeri i Božića potom.  Očajni ste jer su svi vaši prijatelji otišli iz grada. Frustrirani ste jer ni vaša kafana, vaša druga kuća neće raditi ova dva dana (ko bi rekao da osoblje ima život izvan kafane). Polako vas izjeda činjenica da su sve vaše prijateljice sa dugogodišnjim momcima, a vi nemate nikog ko će vas voleti bar ova dva dana.

Trgnite se. Ne pakujte kofere, ne kupujte poklone, ne morate čak ni da se našminkate. Uhvatite prvi autobus za vaš rodni grad. Tamo su ljudi koji vas najviše vole i drugim danima. Oni ne očekuju da se pojavite mirišljava i nalickana. Tamo vas čekaju vaši prastari džemperi sa irvasima. Tamo vas čekaju vaši roditelji, a najveći poklon koji im možete dati ste upravo vi.

Uživajte u ukusima

Ne mora niko da se najavi da bi vaša majka, najbolja kuvarica iz vašeg detinjstva, rešila da napravi pravu gozbu.  Ona zna da vi dolazite. Krompir salata, dimljena riba, zaljućena riblja čorba (baš kako vi volite), tegle sa turšijom, gomila posnih salata i baklava čekaju na trpezi da stignete.  Premda vam možda i nije do hrane, jedite. Ne dozvolite da se vaša majka uvredi. Vi ste njeno neuhranjeno dete koje je stiglo iz velikog grada, ma koliko godina i kilograma imali. Otvorite flašu vina, zapalite badnjak, pijučite ispod stola. Zaboravite na posao, potisnite probleme, ništa nije toliko strašno da zbog toga ne uživate u praznicima. Dozvolite sebi da ponovo budete dete.  Sačekajte ponoć pa dograbite kožicu praseta. Ništa slađe od toga, zar ne?

 Ne izbegavajte ogledalo i fotoaparat

Nećete samo vi dodati koji kilogram tokom praznika. Prava bi greota bila pustiti da vam ide voda na usta, a da se ne udavite u domaćem kajmaku i ruskoj salati, prstiju ulepljenih u božićnu pečenicu. Jedite koliko vam je volja, imate pet meseci da se dovedete u red.  Ne bežite od ogledala. To što ste bledi, nije zato što vam nedostaje fasada pudera na licu, već zato što niste izašli na sneg. Brzo obucite jaknu, stavite kapu i rukavice i izvedite porodičnog psa u šetnju. Uprljajte se u snegu. Kad ste sebi to poslednji put dozvolili? Fotografišite se. Nije smak sveta ako niste izvukli ajlajner. Najlepše fotografije su one spontane, a vi ste najlepši kad se smejete. Pa dozvolite sebi da budete srećni.

Maštajte

Iznajmite film. Ili ga prosto skinite sa neta. Neka ovogodišnji izbor budu Kjuzak i Bekinsejlova. Njihova priča ne zastareva.  Poverujte u sudbinu. Iskreno zaplačite i ne budite kivni na sebe zbog toga. Ne budite ogorčeni i cinični. Ostavite to za sve druge dane u godini. To se vama sigurno neće dogoditi, ali tokom Božićne večeri se dešavaju čuda. Verujte!

Ova dva dana budite vi, zadovoljni što ste u svojoj koži i srećni što ste skrojeni od mana i vrlina. Ne postoji niko ko bi mogao da vas osudi, pa dajte sebi oduška. Svi problemi će idalje biti tu kada odlučite da je vreme da počnete da ih rešavate. Jedino što sada možete da uradite je da budete dobri prema sebi. Pa, šta čekate?